Архив УНС — Листови основних школа

ТРЕЋА НАГРАДА

А они су трчали да слободи отворе врата, пружали, руке звезди.која јз високо сјала, а чији је сја, ипак, био близу. Постала је једног дана, једног победоносног дана, извор сваК9 лепоте и правог живота. Ока отвара све капије будућиости. Слобода као Сунце, Небо, Ваздух слободна птица која нестаје у облацима, песма која се разлеже из наших грла. Под њеним небом се расцветава и труо пањ. Створили ф/ је људи који јој са страхом прилазили. И онда, када чујете ударање капљица о обалу, удар валова о хриди, нада видите завшену косу валова и птицу коју се у ваздуху преврће и блесне према Сунцу знајте да се налазите под окриљем највеће и најсјајније звезде, чијој лепоти тс, ни људски живот под нису равни ни сребро, ни злаокриљем слободе! Албина Властелица, VIII, основне школе »Вожд Нарађорђе«, Ниш

Стојим пред спомеником палом борцу. Нрај гроба шуме храстови, сетно и поносно. Хра бри борац загледан је у златна поља будућности, у бела, лепршава голубова нрила, у румени осмех слободе. Нише му умивају лице, а ветрови му чешљају косу. Цвркут птица буди га из сна и успављује. Увече гледа звсздано неб онад собом, а зими снежне пахуље украшавају његово одело. Храст је шумио и причао му: »Једног златног, сунчаног дана, свуда около чуло се штектање митраљеза. Један партизан пао је тешко рањен. Сакупљао сам лишће око њега и налрзвио му најмекшу постељу. Али, умро Јеи ту остао. Ми који смо остали после њих, ми, који уживамо у текови нама Револуције, треба да их се сећамо и да их никад не заборавимо. Треба да са пуно љубави одржавамо њихове гробове, да их китимо цвећем, јер они су своју крв улили у токове слободе, њихова крв блиста на цветовима домовине.

И сада кад стојимо пред његовим споменикОм, морамо му се заклети да ћемо доследно бранити тековине наше Револу ције, и око треба даћемо и ми своје животе понудити слободи. Младеновић Божица ученица V! разреда Доња Речица

Прича златаста плодна долина, загрњена мрким масовима пла нине и река, причу о четитим немирима. Прича je то поноска и крвава, што мирише на пожаре, згаришта победе и jyрише. Прича је то о буни и слободи. Сећају нас планине на херојске поруке слободи, напуштене ровове, земунице и старе зидине. Причају села расута по долини, изгубљена у подножју планина причу заборава запратену о херојској сво јој прошлости. Причају о вели ким јунацима Татку, Ћићку људима који су увек били спре мни да свој живот дају за слободу свог народа. Они су увек били спремни да својим челичним прсима заштите своју земљу, да својом крвљу нахране слободу. Они су се борили са олуЈним облацима и хладним кишама, које су хтеле да униште велику њихову љубав, да буктињу претворе у пепео, човена у роба. Њихова срца препуна љубави прама дсмовини сјала су изугасивим жаром. Не, не с,ала су већ сијају и сијаће увек док жиаи овај народ. Не, то није прошлост. Прошлост су само тела, меци, крв и пушчани рафали. Бомбе, страшно зујање авиона, јауци безпомоћности, поклици, песма и победе. Ова је земља сва расцветана и натопљена вашом крвљу. Не, то није прошлост, На овој земљи лежала су ваша тела, ту сте последњи пут удахнули ваздух и погледали у поносног орла што лети високз, високо у плаве даљине, чак до звезда... СлоЗода моја слобадна до мовина. Слободни градови оГа сјани сунцем. Јутарње буЈјење из слободног сна, просипање зрака сунца по нашим родним бреговима. Слобода залазал

сунца и ветар док ти милује лице и мрси косу. Сељење птица, певање сени ца, жубор слободног потока и она љубавна мора. Слобода је волети сваку тра вку и сваки цвет, мак и сунцокрет. Чувати тајну, посматрати птица лет и свај живот који је леп. Слобода, моја слободна земља чија је свака стопа заливена проливеном крвљу родољуба. Зато недозволимо да цвећс увене, јер сваки цвет представ ља ;едан живот. Ни трава несме да увене, јер она дише глу ћима погинулих јунака. Ни пла во небо несме да се помути, помрачи... Чувајмо, чувајмо све оно што је њихово! Стојановић Лидија, VIII 5

30 лета

Слобода ноју данас имамо плаћена је људским животимато је највиша цена наше љубави. Непријатељ је палио, убијао и мучио недужан народ. Мнсra су деца остала и без роди теља, многе су мајке у црно завијене. Ови људи што су пали знали су шта је рат. Борбом су звали слободу, да усталаса жита, да зарумеки воће, да до зове птице. Дозивајући пали су, у срцима им ]е глобода зарасла. Тргох се. Пролазим кроз парк и мирис цвећа ме опија. Лагани поветарац ме нежно милује по лицу, Цветковић Милан уч. V!

Jyгославија

Има једна земља на брдима Балкана, Има једна земља целом свету знана. Та земља је телима гнојена, Та земља је крвљу напојена, Та земља је и по борби знана То је храбра земља са Балкана. Та је земља домовина моја, Нао сунце целом свету сија, Родила је највише хероја, Створила их Тито и партија. Момчиловић Весна, Основна школа »Никодије Стојановић - Татко« одвојено осморазредио одељ. У Великој Плани

ШТА ЈЕ НА ВЕНЕРИ

Но живи на Венери, Људи, или звери? Можда живе гљиве, Мождз расту шљиве, Можда живе врапци, Можда и снакавци, Можда чудовишта, А можда и ништа. Угасли вулкани, И лавина сива, Све је тамо мртво, Ништа се не збива. Уверавам себе, Да то није ништа, Али ипак у сну, Сањам чудовишта. Ивковић Милица Основна школа »Никодије Стојановић-Татко« одвојено осморазредно одељење у Великој Плани

6

ПOЛ Е Т

11. новембар 1975.