Архив УНС — Листови основних школа
Писмо
Наши радови
Чекала сам те ненад ченала испод храста ченала да станеш али ти не заста. Чекала сам те некад код витких јела а гране су се повијале од снега, а мени није било тешко да ченам, јер чекала сам поглед од њега. Чекала сам те некад где цветају руже, да ми пружиш руку, друже. Чекала сам те ненад код обале реке да ми кажеш једну реч једно слово, ал ти не учини ни ово. Чекала сам те ненад а данас ти пишем да те не чекам више и знај да моја суза жели сво чекање да брише. СтаноЈка Солујић, VIII а
3ЕКА
Трчи, трчи. . . Зека, сред поља далека. Зека ловцу прноси да га у реп погоди. Топаловић Гордана,V б
ТВОЈА МАТИ
Четвртак је. Ниша роси, дан је noмало тмуран. Ти мали дечаче још си ту. Зар још увек ниси нод куће? Не ти у зеленим панталоницама, већ ти смеђи са пегицама преко прћастог носића. Гле како се окрећеш! Да знам, осврћеш се и осећаш иао да те увек неио прати. Не знаш ко је то? То је твоја мати и њене очи. Она сада седи код куће и боји се да се теби нешто не догоди. Ти се овде безбрижно играш, дои она пати. Зашто си такав? Узми твоју торбицу и пођи нући. Сигурна сам да ћеш мајку затећи забринуту са сузама у очима, а те добро познате руке прекриваћ е је лице. Иди, иди молим те, а сутра ми реци да ли сам била у праву. Солујић Станојна, VIII а
ПОЗДРАВ ШКОЛИ
Шнолице драга, волим те ја у теби стекох знања сва. Ти ме водиш кроз животни пут, ти си цвет поносно уздигнут. Милак Цветић, V! ц
КРОКОДИЛ
У жаркој Африци где тече дубоки Нил живи нрокодил. На обали се реке сунча и у реци спава, купа. Никад му није требала кућа од цигле, блата и прућа. Снежана Радуловић, VI ц
ПOТOЧ И Ћ
У далекој шумици поточић жубори, цвркућу птичице у зеленој гори. Око њега цвеће и зелена трава, поред њега млада кошутица спава. Вуковић Весна, IV ц
ПУСТИ ЈЕСЕЊИ ДАНИ
Са првим јесењим лишћем и сувом полеглом травом, стигла је туга Заједно са ветром што решета између сувог грања и опалог лишћа, у друштву сломљених грмоза, донела ју је јесен. Суморна, тужна и жута, донела је собом и црни облаи суза што прекри летње сунце и обузе све звездане ноћи и сунцем обасјане дане. Нестале су чаробне ноћи маштања и сањарења. Нема више младих заљубљених парова, нема више нежних шапутања. Остала су пуста састајалишта и мокре, кишним сузама окупан е илупе. Сапрала је и збрисала киша сва написана и ножићем изрезбарена имена младих. Није оставила ни један траг. Остао је само ветар да тужно цвили и ремети тишину уснулих шума и пропланака, и да својом тужном песмом подсећа на срећом протнане летње дане. Гордић Мирјана, VII! а
ВЕЧЕ НА РЕЦИ
Често ме узбуди призор првих вечерњих часова, а нарочито ме опија лепота бучних валова реке! Увече, док месец баца своје прве зраке на валовиту реку, посматрам њено мало корито. Од сваког камена назирем неку авет, а од усијаног таласа непознато лице са упереним светлом низ реку. Помислим: „Можда то неко као ја посматрам ове чари природе", али касније постаје све јасно. И одједном, као по мојој наредби, месец залази за облаке. Само помало његови стидљиви зраци гледају реку. Узбуђена полазим даље, а у мени остаје жеља да сваки нови сусрет са реком буде лепши. Бисерка Ђурић, VIII а
ОСНОВАЦ
8
20. НОВЕМБАР 1975.