Архив УНС — Листови основних школа

КРАЉЕВАЧКИ ПИОНИРИ У ПОЉСКОЈ

Вика... Галама... последњи поздрави... Аутобус полази. Сузе нам се сливају низ образе. Велико и јако је то осећање љубави према родитељима, браћи, сестрама. Ипак сви смо ми у том тренутиу желели да видимо загонетну земљу Пољску, њене плаве, вијугаве реке и зелене, валовите равнице. То је било прво наше осећање, док смо се возећи остављали за собом мали град на ушћу хучног Ибра и велике, златне Мораве. Пут је неумитно текао и као кроз неки лаки сан све је зажагорило и две реке деце слиле су се у једну На брзину већ се пишу адресе. Примети се и по која слика. није важно што се нема времена да се напише име на фотографији лик се памти. Сирена одјекну. Стотинак руку лепршају... Прелазимо границу. Мало је чудан осећај коуи се у нама тада јавио. Одлазимо из наше земље, а улазимо у једцу нову, али не непознату. Она је позната из књига, из школских клупа. Ипак, оно што се доживи тада, сно што се види, није исто, разликује се. Равнице... Свуда равнице засејане пшеницом, чији се класови таласа|ју на нејаком јунском поветарцу. Будимпешта. Лепота нас очарава. Улазећи у хотел; „Хунгарија еттерем“, дах нам се одузима, стајемо неми од чуђења. Мермерне статуе људи и животиња са позлаћеним ивицама. Лампиони и свеће дочаравају нам изглед овог амбијента. Та светлост раскоши некадашњих царева, те високе таванице насликане сликама; то је права бајка. Пут настављамо даље. Ниша, тмурни, сиви облаци нас у стопу прате. Нао на крилима ветра доспевамо у Јарантов, то дивно место у загрљају борове, зелене шуме и малог плавог језера, у коме смо провели петнаест незаборавних дана, међу гостопримљивим, љубазним и пажљивим домаћинима. Тек сада долазимо до сазнања да границе међу људима не постоје, да се сва срца могу стопити у једно велико, људско срце. Увек кад бисмо посматрали нашу и пољску заставу, подигнуту високо на јарболу, осећали смо неко узвишено осећање. То осећање нас је обузимало читавим својим чаром и цело тело се тресло, груди се надимале при певању химни. Сви ми и Пољаци и Југословени, стопили смо се у једно, постали једна душа, једно биће. Нестало је оне сете. Наиме нису били потребни језици. Ми смо се повезали нечим невидљивим што само деца могу. Наше душе су се испуниле љубављу, другарством, срећом, радошћу. II „Над би сви људи на свету баш као сва деца на свету...“ Лопта је скакутала од ноге до ноге, од руке до руке. Чак је и сунце чуло наш жагор и извирило из тамних облака. Оно пали жељу за купањем. Ту је језеро, скривено у шуми. Око њега трска и жути, као брашно ситан песак. Зраци се изазивачки играју језерском површином. Не излазимо из воде. Што смо више у њој, она нас све више мами, све је дивнија, топлија. Сви смо весели, а време неприметно тече. Дошао је и 4. уул, Дан борца, Приређујемо логорску ватру. Уз црвени пламен ватре, и тихуг пуцкетања, слушајући пољске и певајући наше партизанске песме, сетили смо се оних дугих ноћи које су партизани, ти храбри људи, провели борећи се за слободу, за наше срећно, безбрижно детињство, за све ове наше песме, у којима славимо те дивове слободе. Осећали смо тугу, али уједно и радост, јер данас када живимо у слободи можемо развијати оно, тако цењено и драго пријатељство народа целог света. Играло се козарачко коло, певало дуго у ноћ. Иада су звезде засветлуцале, из неба изронио дугачак, сребрн срп месеца и обаојао својом сребрном светлошћу малу пољану, разишли смо се. Још дуго су нам се у глави врзмале мисли о пријатељству, љубави, о свему што је племенито. Сунце је и осталих дана наставило да ујутру извирује, и увече се уз дугине боје, које су се преламале на небу, опрашта. Недвлеко од језера, налазио се логор (бивак). Смештен у младој боровој шуми делује сањиво и поспано. Упућујемо се ка њему. У средини логора бреза, на њој нацртана индијанска маска. Нешто даље, сложене су маховине и шишарке. То нас очарава. Поново песма уз гитару, игра, смех.

Сада се добро познајемо. И сама помисао на рао ваиак, растужује нас. Али, време тече, тече, тече... Желимо да га зауставимо, молимо га да стане, али нас оно не слуша, не прима наше молбе. Иао из неког забаченог прикрајка, последњи дан се извлачи и смеје се грохотним смехом. Морамо да се помиримо са стварношћу. Срце не жели да се стегне, већ пушта дуге потоке суза. Уз јецање, опраштамо се од ових драгих пријатеља, који су нам постепено, временом прирасли за срце. Присећамо се свих оних лепих догађаја и сузе

се саме котрљају низ лице. На крају полазимо. Машемо. Ноздрављамо их. Утисци, успомене, даље нас носе. Указа нам се Аушвиц, то свето место које представља најсветлији доказ прошлости, место на коме су вршили зверска убијања људи без имало правог, људског срца. Тоне косе, стакла од наочара, ципела, одеће, дрвених руку и ногу, налазе се испод застакљених просторија. И као да 'још увек одзвања тешки бат уморних ногу, као да се још увек чује вапај осуђених на тиху смрт, рафали злочиначких митраљеза. И свуда још увек двореда бодљикава жица и дебео зид. И осматрачнице са рефлекторима. „Град авети“, рече неко. А на само двадесет метара од крематоријума парк, цвеће... Ту је живео иомандант логора са породицом. Накав сарказам. Више (Наставак на 7. стр.)

6

☆ ☆ ☆ ☆ ☆ »з р а к.< it ☆ ☆ ☆