Архив УНС — Листови странака
Komunislička partija Jugoslavije u borbi za nezavisnost svojih naroda, za narodnu vlast, za ekonomsku obnovu i socijalisličku rekonstrukciju zemlje
(Nastavak sa Cetvrte strane) Ju6l Istovremeno ruku saradnje svim patrlotima 1 patriotskim grupama iz vrhova đrugih partija. NarodnooslobodilaCkom frontu stvarno su se pridružile pojedine grupe iz starih političklh partija, zajedno s pojedincima iz vrhova tih partija, koje je nacionalnl 1 patriotski osećaj poveo u tabor narodnooslobodilačke borbe. Međutim treba naročito Istaćl da su se vrhovl starih političkih partija kao cellna, a isto tako i sve moguće reakclonarne i pseudodemokratske klike raznih »zapadnih orijentacija«, odmah orijentisali na saradnju s okupatorom. Neke su to učinile otvoreno, druge su to neko vreme pokušavale đa sakriju, ali ih je tok događaja vrlo brzo isterap na čistinu, tako da su morale pokazati narodu svoje pravo lice izdajničko lice saradnika i pomagača okupatora. Naravno, takav razvitak vladajućih klika stare Jugoslavije nije slučajan 1 nije počeo tek u ratu. Opšte je poznato da su današnji emigrantski jugoslovenski »demokratski korifejl«, koje reakcionarni američki i drugi imperijalistički menažeri prikazuju kao progonjene žrtve »komunlzma«, Ijudi koji su najpre pripremili i potpisali pakt s Hitlerom, a posle kad im trik s paktom nije uspeo sasvim po planu postarali se da stara jugoslovenska vojska što рге kapitulira. Kad su ta gospoda i njihovi naslednici produžili posle tu istu liniju svojom saradnjom s okupatorom, oni su samo ostali verni sebi samima. Otkuda ta izdajnička doslednost te gospode? Ona proiziazi iz činjenice da su ta reakcionarna gospoda za vreme rata ostala isto što su bila i pre rata: neprijatelji naroda. Privilegisani bogataši i svakojaki kapitalistički eksploatatorl i njihovi pomagači, zajedno s ostalim reakcionarnim klikama, bojali su se za vreme rata isto toliko, i još više, svake slobodarske težnje narodnih masa kao i pre rata. U svakom pokretu narodnih masa oni su gledali pokret protiv sebe. opasnost za svoj poredak. Zato nimalo ne iznenađuje što su se ta reakcionarna gospoda u borbi između demokratskih snaga i okupatora bez ikakvog kolebanja odlučila za okupatora kao zaštitnika imperijalističkog sistema. Kapitalistička reakcija u Jugoslaviji već davno nlje bila ništa drugo do agentura međunarodriog imperijalizma. Naclonalno izdajstvo postalo je legalnl princip delatnosti te reakcije. Tom principu naša reakcija ostala je verna 1 za vreme rata. Njemu je ostao veran kako onaj njen deo koii se otvoreno zalagao za Hitlera, tako i onaj koji se isticao »zapadnom orijentaciJom«. Saradnja s okupatorom bila je sadržina politike svih tih reakcionarnlh snaga, kojima nikađ nije bio pređ očima rat za nadonalnu nezavisnost, nego očuvanje njihovih klasnih interesa 1 pozicija imperijalizma, čija su' agentura one bile. Jednl su to radili otvoreno, drugi prikriveno, pod maskom pseudodemokratsklh fraza. Toj Izdajnlčkoj reakcionamoj 1 eksploatatorskoj bratiji bio je bliži imperijalistlčki okupator, nego njen sopstveni narod koji se latlo oružja. Ona je podlo i nemilosrdno pogazila sve nacionalne interese iz golog straha da naoružani narod ne ugrozi njene ekspjoatatorske, klasne interese i interese njenih velikih imperijalističkih gospodara. Zato je ona otvoreno Iđentifikovala svoje interese s interesima okupatora. Da nije bilo aktivnog narodnooslobodilačkog pokreta i oružanog ustanka, reakcionarne klike bi ovu svoju izđajničku ulogu možda još mogle đonekle maskirati pred narođom, kao što su to učinile u nekim đrugim zemljama. Razvitak oružanog ustanka tražio je, međutim, od svakog da jasno pokaže svoju poziciiu. Izđajnici su se sve više demaskirali i sve što je bilo pošteno i patriotsko napuštalo je njihov logor. Razumljivo je da bi u takvoj situaciji bilo nedovoijno boriti se samo za Narodnooslobodilački front na bazi koalicije vrhova političkih partija. Valjalo je svim snagama boriti se za jedinstvo narodnih masa'odozdo. Borba naše partije za stvaranje masovnih odbora Narodnooslobodilačkog fronta odozdo, uporedo s nastojanjem da se postigne jedinstvo i s vrhovima raznih političkih partija, pomogla je bržem demaskiranju pseudopatriotskih frazera i jasnom zauzimanju stava: ili za narodnooslobodilački pokret s kursom na opštenarodni oružani ustanak, ili za saradnju s okupatorom. Sam razvitak oružanog ustanka je tu diferencijaciju doveo do kraja. Pođ uslovima žestoke oružane ■ borbe, koja je zahvatila svaki kutić naše zemlje, svaka »sredina« übrzo se morala izjasniti na čijoj je strani. Organizaciona strana pripreme oružanogustanka sastojaia se u prvom redu u stvaranju duboko ilegalnih vojnih komiteta, koje je počelo odmah posle aprilskog sloma 1941 gođine. Zadatak vojnih komiteta bio je: da
vrše sve organizacione pripreme, đa organizuju sakupljanje oružja, da pripremaju vojne kadrove i da već organizuju pojedine sabotažne i diverzantske akcije. Za vreme Hitlerovog napada na Sovjetski Savez mi smo več po čitavoj Jugoslaviji imali mrežu takvih komiteta, koji su bili sposobnl da buđu neposredni vojni rukovodioci oružanog ustanka u njegovoj prvoj fazi. Klevetnici naše partije Cesto su protiv narođnooslobodilačkog pokreta u Jugoslaviji iznosill »argumenat« da je široki razmah narodnooslobodilačkog ustanka počeo tek posle hitlerovskog napada na Sovjetski Savez, a ne pre tog napada. Tim »argumentom« oni su pokušavali da »dokažu« kako KPJ u ratu uopšte nije imala pred očima interes nacionalne nezavisnosti nego neki drugl. Koliko je taj »argumenat« lažar i klevetnički vidi se već po tome što je naša partija već u aprilu počela stvarati vojne komitete s konkretnim vojnim zadacima. A s druge strane jasno je i to da bi u vreme kad se Hitler naiazio na Kanal Lamanšu i kad u čitavoj Evropi nemačko-italijanskim fašističkim hordama niko nije davao otpora, široko razvijanje narodnog ustanka bila teška greška, jer bi to značilo oružani ustanak izložiti koncentrisanom udaru neprijatelja. Sem toga, neposredno po~le aprilskog sloma ni narođne mase još nisu biie spremne da se masovno late oružja. Eto to su bili glavni razlozi koji su rukovodili CK KPJ da u junu 1941 godine pozove sve patriote Jugoslavije da razviju široku partizansk-- akciju protvv okupatora, s perspektivom razvijanja te akcije u opštenarodni oružani ustanak. Več u toku jula i avgusta partizanske akcije obuhvatile su svu zemlju i brzo se počele pretvarati u opšti ustanak. Već u septembru mi smo imali znatnu oslohodenu teritnriiu, a sredmnm toga meseca iz Beograda ie na oslobođenu teritoriju prešao Politbiro CK KP.I Formiran je Vrhovni štab partizanskih odreda, na Celu s đrugom Titom kao vrhovnim komandantom, a takođe i nacionalni glavni štabovi. • * * Naše vojne snage otađa pa sve do kraja rata stalno su rašle. Prošle su mnoge ofanzive, date su ogromne žrtve, ali snaga narodnooslobodilačke vojske je rasla i slobodna teritorija se iz godine u godinu sve više širila. Siroke narodne mase prihvatile su poziv Komunističke partije, na Celu Narodnog fronta, na oružani ustanak. Linija CK KPJ u pogledu razvijanja partizanskog rata kao glavne forme oružanog ustanka protiv okupatora pokazala se pravilna. Pobedu linije KP Jugoslavije u narodnooslobodilačkom ustanku obezbedila su рге svega četirl faktora, četirl osnovna elementa u njenoj taktici. Prvi faktor bio je, nesumnjivo, jasan kurs KP Jugoslavije na oružani ustanak od prvog dana okupacije. Partija se pritom oslanjala na prethodne uspehe u polltičkoj mobilizaciji masa, na mržnju našeg naroda protiv okupatora i na činjenicu da su stare političke partije bile demaskirane pred narodom baš zahvaijujući pravilnoj politici naše partije. Partija se neprestano borila za saradnju sa svim partijama i svim patriotskim grupama koje su bile spremne đa učestvuju u oružanom ustanku. Međutim, samo razvijanje ustanka naša partija nije činila zavisnim od rezuitata tih nastojanja. Kroz samo razvijanje oružanog ustanka, kroz stvaranje narodne vlasti ha oslobođenoj teritoriji, kroz široko razvijanje narodnooslobodilačkog pokreta po čitavoj zemlji i neprestanu političku aktivnost, partija se borila za mase. KP Jugoslavije pokazala se пе samo kao inicijator i organizator narodnooslobodilačkog ustanka nego i ka-' najdosleđniji i najorganizovaniji njegov predvodnik, kao rukovodeća snaga narodnooslobođilačkog rata. Jasno je da je baš takva uloga povezala našu partiju bezbrojnim nitima s narodnim masama. Bilo je tada i u našoj partiji istina ne mnogo Ijudi koji su izražavali sumnju u pravilnost takve politike. To su bili okoreli dogmatičari koji su govorili da partizanski rat može biti samo pomoćno sređstvo, a nikako ne glavno oruđe oružanog ustanka. Oni su govorili da sudbinu oružanog ustanka ne mogu rešavati šume i periferija, nego gradovi. Zato su smatrali za pogrešno da se radnici odvlače iz gradova u partizanske odrede, ili da čak rukovodstvo partije ođlazi iz grada i jednim delom pretvara se u vojno rukovodstvo. Ustvari, sve takve i slične teorije bile su odraz oportunizma koji se bojao oružja. Pobeđa linije CK naše partije dokazala je, nasuprot svim takvim
oportunističkim teorijama, da je pod uslovima žestoke fašističke okupacije baš partizanski rat, kombinovan sa svestranom aktivnošću u Ejradovima, bio najbolji i najbrži, a možda čak i jedino mogući, put ka pobedi. Razume se, KPJ s drugom Titom na čelu nije se zadržavala na prvobitnim partizanskim odredima. Drug Tito kao vrhovni komandant partizanskih odreda dao je od’samog početka jasan kurs na stvaranje regularnih jedinica. Prvobitni partizanski odredi bili su više ili manje vezani s određenom teritorijom, a njima su rukovodili stalni teritorijalni štabovi. lako su ti ođredi bili masovni, iako su svojom herojskom borbom i krviju svojih boraca ispisali slavnu i herojsku stranicu u ist >riji razvitka našeg narodnooslobodilačkog ustanka, bilo je jasno da bi zaustaviti se na prvobitnim partizanskim odrcdima značilo izgubiti bitku. Trcbalo je stvoriti vojsku koja će biti sposobna ne samo da neprijatelju nanosi štetu ncgo t da tuče. da pobeđuje, koja će biti sposobna da prihvati i frontalnu borbu. da zaunna gradove i tvrđave da osiobodi svoju zemlju. Zato је Vrhovni štab čim su za to sazreli uslovi, još krajem 1941, a naročito u toku 1942 godine počeo iz partizanskih odreda da izdvaja najboIje jedinice i borce i da od njih formira manevarske brigade, koje više nisu bile vczane za teritoriju. To su bile prve regularne jedinice naše Armije, koje su se prebacivale i iskorišćavale po jedinstvenom operativnom planu Vrhovnog štaba. Iz tih pojedinib brigada rasle su divizije i korousi, nastala je Narodnooslobodilaćka vojska koja se i po svojoj disciplini, i po ratničkom znanju, i po prodornoj snazi i po načinu ratovanja već bitno razlikovala od partizanskih ođreda koji su bili i ostali uglavnom početna organizaciona forma masovnog oružanog ustanka. U vezi s tim, drug Tito je krajem 1942 godine ovako oka- ј rakterisao taj proces: »Stvaranje narodne vojske jeste. najveći dosadašnji uspjeh narodnogi ustanka u zemljama Jugosiavije. Dug i težak je to proces bio, јег| se naša narodna vojska rađala izj malih partizanskih odreda, stvaralaj se ođ golorukih rodoljuba, seljakai radnika, poštene inteligencije, ornla-f dinaca grada i sela, koji su se diglj na ustanak, u borbu protiv okupato-i ra 1 njihovih plačenika. Trebalo ja sa krvavim žrtvama, osvajati od ne prljatelja svaku pušku, svaku bom bu, svaki metak, svaki mitralje: svaki bacač, svaki top 1 odolijeva i mnogobrojnim ofanzivama brojčan i tehnički nadmoćnih neprijatelj , koji su htjeli da pošto poto uniše partizanske ođrede i brigade, da ugJše narodni ustanak. Prema tonp, naša narodna vojska nije stvoreja odozgo, putem dekreta, prisilno; nje naoružana iz fabrika, ргеко vojtjh liferanata... Naprotiv svaki bo»c naše hrabre narodne vojske teškjm borbom i svojom krvlju osvojio jl i osvaja naoružanje od neprijatefa, kome su ga sramotno predali izćfcjnici našeg naroda, razni viši ofiliri i generali bivše jugoslovenske vofke u aprilu prošle godine. Stvaranje divizija i korpusa, swaranje naše narodne vojske došla je baš u vrijeme kad su za to sajreli svi uslovi, kad se za to рокжа!а neophodna potreba, kad su većlbile stvorene mnogobrojne brigađe ij bataljoni, kad su te brigade i batajoni bili naoružani skoro svim vrslama oružja (osim avijacije), kad je pastalo nemoguće rukovoditi na dosaJašnji način svim brigadama, bataljdnima i odredima i, konačno, kad jeloslobođen veliki dio naše teritorijt, pa se ukazala potreba za ofanjivnim operacijama krupnog kara Mera...« (Tito: „Borba za oslobođenje j Jugoslavije”, str. 304). Iz svega toga jasno Izlaz! la Komunistička partija Jugoslavijs niije u razvijanju partizanskog rata i oružanog ustanka gledala samo Sredstvo | za slabljenje okupatora, za nanošenje štete okupatoru i za vršenje pri- I tiska na domaću izdajničku reakciju, nego ga je od samog početka smatra- j, la kao put do potpune pobede naroda nad okupatorom i nad njegovim ; domaćim izdajničkim pomagačima. Drugi važan faktor pobede narodnooslobodilačke borbe bio je speciflčni razvitak Narođnooslobodilačkog fronta u Jugoslavlji, o kome sam i
; već pre govorio. Jedinstvo Narodno| oslobodiiačkog fronta nije se sastojalo samo u jedinstvenoj političkoj platformi, Razvi'ak Narodnog fronta naročito su od "đivala dva faktora: 1) Narodnooslobodilački front je od svake učlanjene političke grupe i od svakog svog čiana tražio da па jedan ili drugi način aktivno radi u narodnooslobodilačkom ratu ili da ga pomaže. Bilo )e, naročito u početku, raznih politikanata kojl su bili spremni da na rečima prihvate opštu političku platformu Narodnooslobođiiačkog fronta, ali ne 1 oružani ustanak, partizanski rat. Bilo je ne malo takvih koji su na rečima bili deraokrati i patrioti, ali su u isto vreme govorili da s ustankom treba čekati
do kraja rata, kađa će nas savcznicl al'oboditi. Takvi ijudi i političke grupa tražili su da Narodnooslobodilački front bude neborbena organizacija koja će izdavati samo opšte dekiaracije, jer su u njoj hteli da nađu samo privremeno sklonište dok snage reakcije ne bi u budućnosti ponovo povratiie svoju vndeću ulogu. KP Jugoslavije ne samo što nije pristajala na to da takve političke grupe i takvi ijudi. uđu u Narodnooslobodilačkl front, nego ih je i raskrinkavala pred masama kao rezerve okupatora, kao prikriveno uporišt„ okupatora. Takva politika KPJ i Narodnooslobodilačkog fronta dala je ovome izvanrednu borbenu snagu, a istovremeno je razbijala sve izdajničke manevre takozvane „demokratske sredine”, koja je, s jedne strane, bacala pseudooslobodilačke i pseudodemokratske рагоie, a s druge strane napadala Komunističku partiju 1 Narodnooslobodilački front da narode Jugoslavije vode u avanturu, u izlišne žrtve, u nepotrebne borbe, umesto da čekaju oslobođenje od strane saveznika. Narodnooslobodilačkom frontu pridružilo se sve što je u tim partijama bilo zaista patriotsko, slobodoljubivo i demokratsko. Ustvari, put razvitka Narodnooslobodilačkog fronta bio je istovremeno put izolacije izdajničke reakcije od masa, put ujedinjavanja radnog naroda i svih patriotskih i demokratskih elemenata pod rukovodstvom radničke klase. 2) Takvoj političkoj sadržini odgovarao je i organizacioni razvitak Narodnoosiobodilačkog odnosno Narodnog fronta, kako se Front nazvao posie oslobođenja Jugoslavije. Velika osloboddlačka borba tražila je jedinstvo narođa pod jedinstvenim rukovodstvom. Sve je to vodilo čvršćem zbijanju rukovodstva Narodnooslobodilačkog fronta i svih njegovih огganizacija. Največu ulogu u tom pogledu odigralo je jedinstvo mesnih organizacija Fronta, koje Je potpuno paralisalo aktivnost raznih lokalnih političkih grupa starih reakcionarnih partija. Tako je Narodni front postao ogromna jedinstvena borbena organizacija naroda, koja nije dejstvovala i ne dejstvuje- na bazi koalicije ili na bazi paritetnih ođbora, nego na bazi jedinstvenih lokalnih masovnih organizaciia Fronta. Takav razvitak Narodnog fronta kao posebne, ali jedinstvene masovne organizacije svih istinski narodnih, demokratskih, patriotskih snaga u našoj zemlji, pod rukovodstvom radničke klase, odigrao je presudnu ulogu u mobilizaciji masa za oslobodilački rat, za razbijanje okupatora i domaće izdajničke reakcije koja mu je služila. Treći faktor pobede narođnooslobodilačkog pokreta tr> su narođnooslobodilački odbori. Narođnooslobodilački odbori kao organi vlast! po-
javili su se kod nas odmah 1941 godine, čim su bili oslobođeni prvi delovi teritorije, Oni su se razvijali u toku nekoiiko godina od nižih formi k višima i postali su baza jedinstvenog sistema državne vlasti odozdo do vrha. Narodnooslobodilački odbori, naravno, nisu nastali slučajno. Rukovodstvu Komunističke partiie Jugoslavije i Narodnooslobodilačkog fronta bilo je jasno da sudbina oružanog ustanka protiv okupatora zavisi ođ učešća i od borbene upornosti osnovnih narodnih masa, to jest, od radnog naroda grada i seia. Međutim, da bi se te osnovne radne mase mobilisale, nije bilo dovoljno istaći samo narodnooslobodilačke parole. Govoreći o tome drug Tito kaže; »Razumije se, za masovno jačanje Narodnog fronta i njegovu čvrstinu i upornost bilo je ođ velikog značaja pravilno rješavanje nacionalnog pitanja, pravilno iješavanje socijalnog pitanja, dalje jasne perspektive temeljitog društvenog preuređenja u novoj Jugoslaviji. Više je nego sigurno da bez takve jasne perspektive naši narodi ne bi mogli izdržati tako ceške napore u oslobodilačkom ratu.« (Tito: Referat na Drugom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije.) Bilo je, dakako, i takvih ijuđi koji su govorili da će tormiranje narodnooslobodilačkih odbora i ostvarivanje nekih revolucionarnodemokratskih zahteva narodnih masa odbiti od Narodnooslobodilačkog fronta izvesne slojeve 1 političke grupe. Komunistička partija Jugoslavije odlučno se borila protiv takvih stavova. Da је Narodni front u Jugoslaviji išao tak'dm putem, možda bi u vrhovima pretstavIjao formalno »širu« koaliciju raznih partija, ali onda on ne bi imao mase, bolje reći: narodne mase ne bi bile spremne da se s oružjem u ruci bore tako požrtvovano kao što su se borile imajući pred očima perst ektivu ne samo nacioralnog oslobođenia nego i ostvarenja svojih demokratskih i socijalnih težnji. Praksa je stvarno dokazala da povezivanje narodnooslobodilačkog ustanka s procesom narodne demokratske revolucije ne samo što nije osiabilo udarnu snagu ustanka, nego mu je davalo i izvanredno privlačnu snagu za narodne mase i nesalomljivu upornost i čvrstinu. Valjalo jc razrušiti i uništiti omraženu staru vlast, koja je ugnjetavala narod u interesu izrabljivača, valjalo je dati garantije da nova Jugoslavija više neće biti tamnica naroda kao što je to bila stara Jugoslavija već država koja će se graditi na osnovu samoodređenja i ravnopravnosti svih njenih naroda. Valjalo je jasno istaći da se prokleta antidemokratska i antinarodna prošlost više nikad neće vratiti. Valjalo je zabraniti povratak dinastije kao formalnog centra svih izdajničk ! h i antinarođnih klika. Vaijaio je radnicima, seljacima 1 čitavom radnom narodu dati garantiju da će oni moći da sebi stvore bolji život nego što su ga imali u staroj Jugoslaviji. Sv’e je to bilo potrebno narodnim masama praktički đokazati na oslobođenoj teritorijl. Eto zbog čega Je svuđa na oslobođenoj teritoriji, ođmah, do temelja bio razrušen stari državni aparat i stare forme državne vlasti. Parola Narodnooslobođilačkog fronta bila je: sva vlast na oslobođenoj teritoriji ukoliko nije bila ograničena čisto vojnim potrebama pripada narođnooslobodilačkim odborima, to jest, nju treba da uzme u ruke narod: seljaci, radnici, čitav rađni narođ i svi Cestiti patrioti. »To je bio oblik narođne vlasti poznat narodima, kazao je drug Tito govoreći o narođnim ođborima, poznat zbog toga јег su ga čekali, čeznuli za njim već odavno i nosili ga u srcu. To je bio baš onaj oblik vlasti, koji je narodima naše zemlje najbolje odgovarao...« (Tito: Referat na Drugom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije.) Narodnooslobodilački ođbori, imajući mnogo sličnosti sa sovjetskom formom državne vlasti, ipak su se izgrađivali prema konkretnim uslovima Jugoslavije i prema specifičnom razvitku našeg narodnooslobođilačkog ustanka. Sasvim je jasno da su narodnooslobodilački odbori, kao i neke revolucionarnodemokratske mere koje su oni sproveli, razbesneli izdajničke antidemokratske klike u našoj zemlji, koje su bile spremne đa stupe u savez i sa crnim đavolom samo da bi to snažno oružje istrgle iz ruku naroda. S druge strane, narodnooslobodilački odbori su izvanredno brzo stekli ogromnu popularnos t u narodu. U toku čitavog rata oni su bili jedna od najprivlačnijih tekovina ustanka za radne mase naše zemlje i га njihovo zbijanje u Narodnooslobodilački front s Komunističkom partijom na čelu. Baš ta snaga i popularnost narodnooslobodilačkih odbora, to jest prave narodne vlasti, omogućile su da se đonesu takve odluke kakve su bile đonete na II zaseđanju AVNOJ-a,
као vrhovnog organa narodne vlasti na oslobođenoj teritoriji, u Jajcu 29 novembra 1943 godine. To zasedanje je konačno otvoreno i jasno proklamovalo, zbacivanje emigrantske vlade s vlasti zabranu ulaska dinastije u zemlju i pretvaranje Jugosiavije u federativnu državu па bazi nacionalne ravnopravnosti. Ono је takođe knnačno potvrdilo narodnoosiobodilačke odbore i čitavu zgradu državne viasti, sve do AVNOJ-a, koja se na njima temeljila kao jedine i punopravne organe čitave narodne i državne viasti u zemlji. Tai когак je ogromno podigao autoritet narodne vlasti, i u odnosu snaga izvršio konačni prelom u korist narodnooslobodiiačkog pokreta i narodne vlasti. Može se reći da razvitak narodnooslobođilačkog ustanka i narodne vlasti u Jugosiaviji pretstavlja specifičan primer povezivanja i jačanja na[ rodnooslobodiiačkog rata s procesom jedne narodne demokratske revolucije pod rukovodstvom radničke klase koja se razvijaia ka višim, socijaiističkim formama. Cetvrti faktor naše pobede to je jasan odnos prema saveznicima u ratu. Sva poiitika Komunističke partije Tugoslavije i Narodnoosiobodilačkog fronta bila je upravljena na jačanje jedinstva antihitlerovskog bloka kao uslova pobede nad tašističkim okupatorima. Međutim, uprkos toga mi se nismo odricali javne kritike onoga što je u odnosima među saveznicima trebalo kritikovati, kako bi naše narodne mase imale jasnu sliku položaja i odnosa snaga. Nema ništa opasnije nego sejanje raznih iiuzija u mase. Iluzije, na kraju krajeva, postaju uvek instrument neprijatelja naroda. Komunistička partija Jugoslavije i Narodnooslobodiiački front prikazivaii su narodnim masama takvu sliku međunarodnih odnosa kakvl su faktički bili i kakvu danas potvrđuje čitav posleratni razvltak. Upravo zbog toga je KP Jugoslavije bez teškoća mogla da suzbije uticaj izvesnih oportunigtičkih tendencija koje su se, u vezi sa slabošću imperijaiističkih snaga j $ ni'" hovim pseudodemokratskim manevrima, pojavile u zaključnoj fazi rata. Imperijalistički sistem, oslabljen antifašističkim ratom, ponovo je uzeo pseudodemokratsku masku i tom maskom i frazerstvom desnih »socijaldemokrata« izazivao izvesne iluzije u pogieđu daljeg razvitka imperijaiizma. Neki ijudi počeli su verovati đa posle rata počinje period nekakvog mirnog, parlamentarnog razvitka imperijalizma, a ne period daljeg zaoštravanja opšte krize kapitalizma J svih njegovih unutarnjih suprotnosti; period u kome će reakcionarne imperijalističke snage prvom prilikom ponovo pokušati da se oslobode pritiska demokratskih snaga i da dobiju odrešene ruke za novu imperijalističku ekspanziju, ako ih demokratske snage u tome ne spreče. KP Jugoslavije razbijala je takve iluzije 1 u toku rata i neposredno poSle njega. Narodi Jugoslavije oslobađali su se takvih Iluzija na sopstvenom iskustvu. I u tom pogledu oružani ustanak bio je najboljl učitelj. Na frontu se najjasnije vidi ko je zaista Iskreni prijatelj, a ko nije. Da nije bilo oružanog ustanka naši narodi ne bi mogli da vide i ne bi mogli da razlikuju pseudodemokratsku frazu od suštine. Međutim, naše narodne mase razmišljale su o uzrocima vrlo slabe pomoći u oružju Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije od strane zapadnih saveznika. Naši narodi su svojom krvlju morall plačati podršku koju su sve do poslednjeg đana rata, pa i posle rata, dobijali iz inostranstva Cetnici Draže Mihailoviča i drugi Izdajnici. Oni su videli mnoge pojave neiskrenosti zapađnih saveznika u ratu, pratili su verolomne političke manevre nekih imperijalističkih krugova oko drugog fronta. Sva ta i mnoga druga teška iskustva naučila su naše narodne mase da saveznicima ne veruju samo po njihovim rečima, nego da o njima sude po njihovom radu. Ete zbog čega kođ naših naroda nije bilo iluzlja o imperijalističkoj »demokratiji« ili o tome da se imperijallzam »popravio«. S druge strane, našim narodnim masama bila Je, takođe na osnovu njihovog sopstvenog iskustva, svakim danom sve jasnija veiika oslobodilačka uloga Sovjetskog Saveza i njegova nesebična pomoć našoj borbi za oslobođenje. Naši narodi su vidjeli da glavni teret rata nosi na svojim leđima Sovjetski Savez i pratili su njegovu politiku nesebične pomoći svim porobijenim narodima. Zato su oni shvatili đa je borba Sovjetskog SaveziV'u punoj meri i njihova sopstvena Шгba. Naši narodi su baj u toku rata najbolje shvatiii da je bratski savez Moskva—Beograd osnovni stub i garantija njihove nezavisnosti. KoiVuni(Nastavak na še»*ej strani)
/MjefielJafc, M иетешвм 1947 ш- Srol I
2А TRAJAN MIR, *A KAIODHB DIMOIRATUDI
EDVARD KARDELJ
5