Архив УНС — Листови странака

BELEŠKA O SMEHU

Čini mi se kako u smehu postoji nešto što teoretičari пе uzimaju uvek u obzir, a to je da smeh oduzima težinu stvarima. Ako je to već neko rekao, priznajem da sam plagijator, ali nastavljam zato što verujem da se mnogo šta može objasniti i mnoge nedoumice mogu razrešiti ako se pozovemo na neke od najjednostavnijih i najosnovnijih osobina stvari, a među tira osobinama težina i lakoća su svakako na jednom od prvh, ako пе i na prvom mestu. Evo primera. Nalosv jedne knjige Simon Vajl glasi: La pesanteur et la grace. Težina i milost. Svi znamo da duše, bar u praktične svrhe, težine nemaju i da se, ozarene milošžu, uzdižu. Ka čemu, o tome postoje različita mišljenja, ali to sada nije važno. Važno je da ima i duša koje se ne uzdižu, i šta je prirodnije nego reći za njih da imaju težinu? I tako se pozivanjem na jednostavne osobine kao što su težina i lakoća odgovara na više nego nejednostavna pitanja. Da bismo jednoj stvari mogli da se smejemo, ona mora biti lišena svoje težine, što će reći mora biti izdvojena iz prirodnog niza uzroka i posledica. Uzmimo kao primer debelog čoveka, koji ne može da prođe fcroz vrata suviše uska za njegovu gojaznost, primer dobro nam poznat iz mnogih klasičnih komedija, pozorišnih i još više filmskih, a i iz nekih rasprava o smehu. Оп je, bez sumnje, smešan, ali ako počnemo da mislimo o debljini, o njenim uzrocima i njenirn posiedicama, prestaće da bude smešan. Uzrok debljine mo-

že biti ozbiljan poremećaj u organizmu, može biti psihički poremećaj; posledica đebljine može biti šećerna bolest, moždani ili srčani udar, a sve je to daleko od toga da buđe smešno, pošto svi debeli Ijudi nisu dobroćudne ždere koje пе mogu da odole iskušenjima dobrog ručka ili večere, i sve u svemu, naš debeljko je smešan samo u jednom trenutku, u trenutku kada nam se njegova debljina pokaže kao čista pojava, čista forma bez uzroka i bez posledica, što će reći bez težine. "Mudracima su umesto gneva dolazili: Heraklitu suze, a Demokritu smeh", kaže Aristotel. Suze, to je priznanje da stvari imaju konačnu i neopozivu težinu, i mi plačemo zato što su neke stvari postale suviše teške za nas, da smo u vrtlogu uzroka i posiedica iz koga nema izlaza, jednom reči da smo pritisnuti težinom stvari. A smeh? Sa jeđne strane, smehom se ođvajamo i izdvajamo od zbivanja; sa druge, poričemo im da su sasvim stvama, odnosno oduzimamo im onu osobinu koja ih i čini sasvim stvarnim, a to je težina. Stvarima se smejemo kada one više nisu sasvim stvarne za nas. Smeh je izraz nadmoći nađ stvarima, kažu filozofi, ali bi trebalo otići korak dalje i reći: oduzimajući im težinu, smeh pretvara stvari u bezopasan baiet ćistih oblika.

Zato je za mene crtani film пајčistiji oblik komičnog, pošto u njemu stvari imaju apsolutnu lakoću pretvarajući se u igru linija, a u svetu linija sve je moguće - tačnije rečeno; to je jedini svet u коше je sve moguće - zato što težine više nema i sve stvari lebde negde između neba i zemlje. Pođimo sada natrag - od sveta čistih linija u kome su moguće najfantastičnije deformacije i trans-

formacije koje ostaju bez posledica, i u kome se stvari za čas spljošte do dve, a onda lako vrate u tri dimemzije, ka svetu u kome one postaju sve teže i teže. Odmah srećemo nemi film i filmsku komediju, gde filmski trikovi čine mogućim ono što je inače nemoguće, pa dolazimo do pozorišne komedije, u kojoj stvari takođe gube dobar deo svoje težine, a veliki komediografi

nas samo u pažljivo probranim trenucima podsete na nju. Onda nailazimo na Rablea, koji je umeo da se koristi težinom stvari, ali i da je pretvori u čistu igru. A šta je to što daje lažnu težinu stvarima? To je melodrama, kojoj se danas smejemo, jer опо što se nekada činilo kao težina, sada nam se pokazuje kao neđostatak prave težine. Smejemo se kada gledamo Molijerove ili Fejdoove komedije, zato što je u njima žfvot odjednom

postao čista igra, koja se odvija u nekom bestežinskom stanju. Komedija je umetnost, rekao je u jednom razgovoru Marsel Marso, tragedija je nešto drugo. Tragedija daje težinu stvarima otkrivajući osnovne sile koje ih uobličuju; komedija im je ođuzima. Sve postaje arabeska, i sve postaje moguće. Posle toga, više nema komedije i više nema smeha. Postoji strašan podsmeh Sviftov, koji težinu stvari okreće naopačke, menjajuči im di-

menzije, silujući stvari da izgledaju čas male, čas velike, a da pritom sačuvaju svu svoju težinu. I onda dolazi tragedija, gde su i dimenzije, i težina stvari apsolutne, a težina još veća nego što nam se čini. A negde poređ ovih lestvica kojima smo se spuštali, nalazimo jednog sasvim neobičnog pisca. To je Cehov. On je umeo da se igra sa težinom stvari, da teške učini lakim, a lake teškim. Čehov se igra i sa dimenzijama, i sa težinama, čas ih oduzme stvarima, čas ih preokrene. Čas velike stvari izgube težinu, čas je male dobiju, a iza svega toga je pisac koji zna koliko su one teške kao najveći tragičari što su znali, i koliko su one lake kao najveći komičari što su znali da ih oslobode težine. Čehov je bio lekar, što će reći da je o uzrocima i posledicama znao sve što se moglo znati; bio je i veliki humorist, što će reći da je o lakoći stvari znao sve što se može znati. I znao je još nešto: da u svakoj težini postoji jedan mala praznina koja može da je odjednom učini lakom, i da u svakoj lakoći postoji jedno zgusnuto jezgro koje je čini teškom. A samo najveći znaju da se stvari ne moraju činiti lakim, da im treba samo otkriti tu malu šupIjinu, i đa se ne moraju činiti teškim, da treba samo otkriti to zgusnuto jezgro.

Suze, to je priznanje da stvari imaju konačnu i neopozivu težinu, i mi piačemo zato što su neke stvari postale suviše teške za nas, da smo u vrtlogu uzroka i posledica iz koga nema izlaza, jednom reči da smo pritisnuti težinom stvari. A smeh? Sa jedne strane, smehom se odvajamo i izdvajamo od zbivanja; sa druge, poričemo im da su sasvim stvama, odnosno oduzimamo im onu osobinu koja ih i čini sasvlm stvamim, a to je težina. Stvarima se smejemo kada one više nisu sasvim stvarae za nas. Smeh je izraz nadmoči nad stvarima.

Jovan Hristić

U MEĐUVREMENU

POĆETAK KRAJAI NEIZVESNOSTI POČETKA

Ova rubrika je zamišljena kao stalna. U пјој ćemo objavljivati kritičke osvrte na najvažnija zbivanja u vremenu između dva broja ovog zbornika. Razume se, to пе obavezuje redakdju da ovu rubriku neguje po svaku cenu, jer će, možda, biti nekih srećnijih ili nesrećnijih perioda između dva izlaženja zbornika koji iz tih srećnih ili nesrećnih trenutaka neće zahtevati beleženje u ovoj rubrici. Nadamo se da se to odigrati neće, i da će rubrika redovno izlaziti. Ali ko zna, i ko se usuđuje da prognozira koliko će trajati procesi menjanja u Jugoslaviji i kuda oni vode? Zato se, za sada, zadovoljavamo tvrdnjom da se nešto veoma važno, a za našu zemlju veoma osobeno dešava, i da bi se sve to dešavanje moglo

ipak svrstati u nekoliko najvažnijih trenutaka koji su se desili u prvim mesecima ove godine.

Raspadu 14. vanrednog kongresa SKJ ne treba posvećivati posebnu pažnju, ma koliko on imao značaja, jer je podrobno i raznovrsno komentarisan i u politici i u dnevnoj štampi, televiziji, radiju, itd. Ovde ga pominjemo samo zato što on označava jasan početak raspada SKJ iz kojeg su proizišle nekolike pojave koje vredi zabeležiti.

Teško je reći šta sve precizno obeležava raspad SKJ. Svakako da postoji u njemu struja koju podr-

žavaju Predsedništvo, Armija i poneki delovi partija Srbije, Makedonije, Crne Gore, itd. Teže je odrediti šta se trenutno zbiva u partiji Bosne i Hercegovine. Može se uočiti i druga struja koju je naročito jasno pođvukla partija Slovenije svojim insistiranjem па "Savezu Saveza", što na državnom planu znači veoma odlučno zalaganje za Jugoslaviju kao konfederaciju. Očevidno je, mada manje određeno, da tu struju sve više zastupa i partija Hrvatske. Ovo razdrobljavanje dosadašnjeg SKJ i liči i пе liči па slična razdrobljavanja u okolnim socijalističkim zcmljama - Mađarskoj i Čehoslovačkoj, na primer. Liči - zato što jasno ukazuje da SKJ sve više gubi svoju monolitnu vlast i da se, za sada, pretvara u vlast pojedinih republičkih partija; ne iiči - jer se

u to svekoliko komešanje aktivno umešala i vojska čiji politički vrh sve glasnije zahteva da postane faktor moći, od kojeg će zavisiti monolitnost partije u celini i njeno zadržavanje na već davno prokiamovanim "Avnojevskim" principima ustrojstva Jugoslavije. To sasvim jasno ukazuje na vrlo snažnu tendenciju vojske da održi vlast partije koja bi istovremeno bila, kao i do sađa, državna vlast. Ukratko: SKJ danas, od vrha do dna, potresaju, porcd mnogih drugih, i dva, čini nam se, osnovna problema. To je, pre svega, problem koji je sama SKJ u svojim forumima isticala, odvajanja partije od države. Thj problem je, u stvari, nerešiv sa partijske tačke gledišta: šta činiti sa oko 95 od sto vojnog starešinskog kadra koje je komunističko i, samim tim,

izvršava naređenja ne samo države i ustava, već i jugoslovenskog partijskog vrha? Ođvajanje partije od armije zahteva neminovno i povlačanje partije sa vlasti i ostavljanje armije samo u ustavnim okvirima i njenim zadacima koje određuje vrhovna komanda. Pod uslovima političkog monopola partije, koji i danas vladaju, to je jednostavno nezamislivo. Drugi, manje važan mada za partiju osnovni problem, jeste pitanje "demokratskog centralizma" koji partijski vrhovi pokušavaju da zamene terminom "demokratskog jeđinstva" - što je isto tako nesprovodivo i polilički besmisleno. Početak kraja je, dakle, na pomolu - kako če on biti oslvaren, da li će mnogi drugi, pored ovih osnovnih problema, biti na ikakav način završeni pobedom jednog ili

DEMOKRATUA DANAS

KULTURA