Архив УНС — Село

стављају своје мисли, тешке и туробне, мисли о своме сељачком животу, о своме сељачком дому, о својој сељачкој околини. Њихови напори на књижевном пољу уродили су плодом. Поред приредби које се и у Београду и у унутрашњости Србије биле забележене како бројем посетилаца тако исто и њиховом публикацијом, појављују се неколико зборника сељачких књижевника. У Загребу излази „Зборник хрватских сељака” у Београду „За плугом”. Поред тога један део од самих књижевника издаје појединачно своје радове. Тако Мишкина пише неколико књига, Стојан Богданов „Облак над селом”, Григорије Лекић „Кроз бразде”, Митар Попара се јавља! у „Сељачком колу”, Момчило Тешић и Драгојло Дудић у „Правди” и „Напреду”. Борбе сељачких покрета на Балкану и у књижевности су актуализовале село и сељака. У књижевности Срба и Хрвата, нарочито код ових последњих, где је хрватски сељачки покрет потиснуо у страну све остале политичке групације. Не само да су на позорници наше књижевности почели да наступају сами сељаци као књижевници, него су и многи познатији књижевници морали се окренути селу и сељаку, да би осетили његов социјални пулс, да посматрају како се у последњем стадијуму капитализма развијају сви односи на нашем селу. Под утицајем сељачких идеолога, код Хрвата Антуна Радића, јавља се наша сељачка књижевност, као покушај да сами сељаци изразе своју реч о своме селу и животу у њему. Тако су се код Хрвата јавили несумњиви књижевни таленти, чак омиљени књижевник Миховел Павлек Мишкина, и Мијо Ступарић, а код Срба Митар Попара, Драгојло Дудић, Момчило Тешић, Радомир Тодоровић, Глигорије Лекић, Стојан Богданов и пуно других. И заиста ко већ не осећа једно поштовање пред именом једнога Мишкине, а ко пак није осетио симпатије према њиховим заједничким зборницима, ко није тронут изашао са њихових приредби у Београду. Многи су се према овој појави држали хладно. Неки је ни до сада нису забележили, иако су за друге појаве у својим часописима имали места. Али ипак и поред свега тога, без икакве рекламе, ствара се нова сељачка књижевност, оживљује се наша безидејна књижевност, приливом, снажним приливом сељачког реализма. И док су једни претеривали у хвалисању књижевног стварања сељака, а друге се оглушивали њему, ми ћемо се овде потрудити да у општим цртама, дамо слику ове нове гране наше књижевности, приказујући је правилно, и указујући на њено право место у нашој новијој књижевности. Сељачким књижевницима потребна је помоћ. И та помоћ од позваних треба им се указати, Као појава у књижевности, данас сељачка књижевност има више културно-политички значај, но књижевни. То је

О НАШОЈ СЕЉАЧКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

103