Архив УНС — Село

ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПОУКЕ

Набавка семена

г Услед велике овагодишње суше веома су подбацили жетвеии приноси нашег главног бил>а а наронито житарица. Како стојимо на прагу сетве озимних житарица поставља се питање обезбеђења потребног семена за сетву. Треба настојати да се од укупне предвиђене површине за сетву житарица што већи засеје озимном пшеницом, ражи, јечмом и овсом, јер јари усеви у нашим климатским приликама не дају сигурне приносе. С обзиром на оскудицу у семену разног културног биља у свим земљама које је рат опустошио, ми морамо настојати да у првом реду подмиримо потребе семена за сетву самој земљи. Тога треба да буду •весни сви напш пољопривредници Ш да од овогодишње жетве житарица одвоје што већи део за сетву да би се сетвени план извршио у потпуности, како би у идућој години наша земља у погледу хлеба била задовољена. Сваки пољопривредник треба да посеје што веће површине са озимзим житарицама у првом реду са озимном пшеницом. У недостатку потребног семена, земљорадници треба међусобно да се по-

мажу и да вишкове позаЈмљуЈу онима који немају. Ова међусобна помоћ спроводи ће се мањим подручјима у селима и општлнама а за срезове и округе за подмирење мањкова семена стараће се народне власти преко надлежних министарстава пољопривреде и ми. нистарстава трговине и снабдевања. За' покриће мањкова семена пшенице федералних јединица већ j'e извршена организација и набавка се већ врши у Војводлни. На тај начин од стране надлежних министарстава предузете су су благовремено све потребне мере да се сетвени план за целу нашу земљу спроведе у потпуности. Поред свих тешкоћа, како у семену тако и у саобраћајним средствима заЈедничким напором свиЈ*у пољопривредника и народних власти извршиће се постављени задатак сетве озимних житарица. Што се тиче озимног лана и уљане репице због оскудице потребног семена, како у земљи тако и у иностранству, пољопривоедници треба да све расположиво семе засеју, а ако имају вишкове семена да га nosaj'Me cboj'hm суседима за сетву.

Кувајте пекмез

r Наша земља је изразито воћарска, па и поред тога потрошња поћа и воћних прерађевина код широких маса радног народа није велика. С обзиром да воће и воћне прерађевине: пекмез, мермелада итд. садрже велики проценат шећера, који за сада највише недостаје намирница за исхрану, дужност је сваке домаћице и сваког домаћина, а поготово родитеља, да ове јесени што више воћа прераде у пекмез. За пекмез од шљива није потребно додавати шећера; он садржи око 35 —40°/о воћног шећера и пекмез ни од једног другог воћа, сем грожђа, нема толику сласт, због тога ’je и најприступачнији за широке масе народа. Од 100 кг. добро зрелих шљива добија се око 35 кг. пекмеза, а у овој количини пекмеза има око 12 кг. шећера. За куван.е пекмеза треба бирати птпуно зреле и здраве шљиве пошто тада садрже највише шећера и других корисних материја. Пекмез од неДовољно зрелих и натрулих шљива је неукусан, рђавог квалитета н брзо се квари. Пекмез се кува у некалаисаним судовима зато што калај са воћним киселинама ствара извесна отровна једињења. Може у већој емајлираној шерпи, само емајл не сме бити оштећен, јер је то рђаво и опасно по здравље. Пре кувања судови се обично премажу машћу да не би пекмез загорео. Пекмез се кува на овај начин; добро зрели, па и презрели. плодови шљива очисте се од петељки и добро оперу, затим се из њих поваде коштице. Кување може да се врши одмах после вађења коштица, а може да се претходно шљиве самељу на машини за млевење меса и претворе у кашу У првом случају покожице шљива се претворе у мале ролнице и у пекмезу изгледају као дутуљасте грудвице, док код млевења на машини за месо. готов пекмез је без икаквих грудвица. Кување се врши постепено и на

умереној ватри, по могућству што дуже (не нагло), да би се спречило загоревање и да би се на тај начин што боље сачувао мирис свежих шљива. За све време кувања меша се специјалном дрвеном кашиком да пекмез не загори. Ватра се нарочито смањи пред крај кувања када почињу да избијају крупни мехури. Кување пекмеза траје до момента када маса почне да се одваја од дна суда у коме се кува или када се од мешалице откида у комадима. Да је пекмез добро куван познаје се и по томе што се при сипању у тањир не разлива. Готов пекмез скида се са ватре и одмах разлива у припремљене и загрејане тегле, лонце, ћупове или друге стаклене и глеђосане судове, пазећи при пуњењу да унутра у маси не остану шупљине са ваздухом, које би могле доцније да буду проузроковачи кварења. На то треба добро пазити јер се често догађа. Добро би било да се напуњени судови ставе у умерено загрејаној рерни или у пећи за печење хлеба да би се на површини пекмеза створила кора. После тога судови се оставе да се маса добро охлади, затворе се и чувају на хладном сувом месту. На површини пекмеза у суду ставља се исечен котур пергамент-хартије натошвен у алкохолу или у јаку љуту ракију да би се спречило стварање плесни. Шљиве су ове године добро родиле и то треба на сваки начин искорисгити за побољшање исхране. Наша je шљива позната широм света, западне земље увозе нашу шљиву и наш пекмез од шљива а ми остављамо да пролази неискоришћено у довољној мери за широке народне слојеве. Крајње је време да се пекмез, мармелада и др. прерађевине од воћа не сматрају као луксузни артикал, већ као неопходна намирница у исхрани широких слојева народа. Ј. А.

Свињска куга

Свињскакуга је најраширенија заразна болест међу нашим свнњама. Од те болести могу да оболе све свиње без обзира на пасмину и доба старости. Штете које та болест наноси нашој привреди огромне су. Болест проузрокује неки живи отров којега називамо вирус. Тај вирус живи и множи се у болесној свињи. Он се налази у крви, у слини, у измету и у мокраћи болесних свиња. Са тим излучевинама болесна свиња загађује и храну и воду и све предмете до којих дође. Здрава свиња ако дође у додир са болесном или поједе загађену храну, разболи се- И људи могу да преносе ту болест на обући и одећи ако су загађене вирусом. Болесно свињче не једе, има високу грозницу (преко 40 степени Целзиусових). Завлачи се у сламу, очи су му крмељиве. У почетку болести свињче има затвор а после пролив. Тетура се у стражњем делу тела. Обично угине за 4 до 8 дана а може и много пре. Кадкад и оздрави, али још дуго болује и никад се сасвим не поправи. Баш овакво свињче, које је преживело али још дуго излучује вирус, најопасније је да зарази друге свиње. Зато треба одмах да одвојимо оболело свињче, чим прве знаке приметимо, да известимо надлежног ветеринара, који ће свињче лечити, и што је најглавније поедузети потребне мере да се болест не шири. Пре него што доће треба сам домаћин да одвоји здраве свиње од болесних, чак и здраве свиње не смемо истерати из дворишта, јер није сигурно да нису и оне заражене па би болест могле даље пренети. У заражено двориште т. ј. у двориште у којему има заражених свиња, не треба никога пуштати. ЈБуди из тога дворишта не треба да одлазе у друта дворишта. Заражени обор треба добро очистити и сппати врућим цеђом. Ђубре из обора скупити на једно место и полити га свежим кречним млеком (т.ј. свежим кречом који је

размућен у води). То ђубре може да се извезе само далеко на поље где свиње не долазе. Најбоље ћемо сачувати свиње од те болести ако их не пуштамо у загађене оборе и дворишта и ако пазимо на чистоћу свога дворишта и обора. Обор треба не са* мо чисто држати него с времена на време врућим цеђом опрати или окречити. Кад свињу купимо не треба одмах да је утерамо међу здраве свиње, потребно је задржати одвојено недељу две па ако ce не покажу знаци болести онда је пустити заједно са осталим свињама. Ако водимо рачуна о свим овим мерама, штете од свињске куге, па и других обољења, биће смањене до најмање мере. У данашњим приликама не смемо се ослонити само на рад ветеринара и на шприцање свиња. Серума (нарочити лек) нема довољно. Тешко се производи. Седети скрштених руку и чекати на серум био би прави злочин према себи и свом домаћинству а и према општој народној привреди. Баш горе наведене мере су у рукама сточара. Тако заједничким радом свесних сточара и ветеринара можемо смањити штете које трпимо од свињске куге. Село без ветерине Ево података који показују колико страда и трпи штете село које нема ветеринарске помоћи а само није ништа учинило; У селу Лесковику, срез нишки, угинуло је 1944 године: 19 говеди 2 коња 263 свиње 169 оваца 52 козе 288 гомада живине. У току целе године ветеринар (сточни лекар) није обишао село. Никаква зараза није утврђена од стране оних који воде бригу о стоци у селу. Пошто село има 55 домова то штета по једном домаћинству износи просечно 20.000 динара, а целокупна штета у селу преко 1,000.000

Вађење шеђерне репе

Код нас се са вађењем шећерне репе почиње у првој половини септембра. Шећерна репа је зрела кад престане дал»и развој корена и повећање шећера у њему, а спољни знаци зрелости јесу увелост највећег дела лишћа и боја лишћа, која је од тамно-зелене прешла у светло-жуто-зелену. Сва репа несазрева једновремено. То зависи од доба сетве, земљишних и климатских прилика, обраде и ђубрења. Почетак вађења репе зависи у првом реду од могућности преузимања и прераде репе од стране фабрика шећера. Од временских прилика и од људске и сточне радне снаге. Шећерна репа вади се гвозденим вилама или специјалним ашовом. Репа се може вадити и плугом, а има и специјалних машина за вађење репе. Једноредном машином, за коју је довољно један пар коња, може се обавити вађење репе са површине једног хектара. За ва-

ђен»е репе ручним алаткама потребно је око 25 радних дана за један хектар. Извађена репа баца се у мање гомиле. Ако је репа сувише блатњива, треба је оставити неко време на ваздуху па тек онда бацити у гомиле, а претходно ударањем једне о другу, отстранити са њих што више земље. Сечење глава с лишћем обавља се истог или наредних дана, што зависи од временских прилика и радне снаге. Сече се онај део главе где се виде трагови опалог лишћа. Пошто репа након вађења губи у садржају шећера услед дисања, то је правилно да се она што пре превезе до фабрике на прераду. Зато фабрике и утврђују распоред вађења репе тако, да се репа не вади у исто време на целом реону једне фабрике, него постепено у вези са њеном прерадом у шећер. Инж. 3. В.

€трана 10

СЕЉАЧКА БОРБА

Среда, 12 септембар 1945