Архив УНС — Село

ha за благо које му даје..." - Нема државе која не уређује •земљиште, вјечно и увијек изнова, приметио је др Светозар Ливада, Господарење земљиш,тем код нас је доведено до бесмисла: његова парцелација је антидруштвена и антисудбинска. Почетком овог вијека наш посед је у просеку захватао осам а данас смо пали на мање од четири (3,7) хектара. Имамо 45 милиона парцела а једно имање се састоји у просјеку од 17 парцела. Др Ливада: Због великог броја парцела међе захватају десет одсто од укупног обрадивог земљишта. Будуђи да растиње у њима ствара сенку штета од толиких међа је велика! О пречем праву Никола Станић је је изучавао ову појаву, листао је прописе некадашње кнежевине Србије, упоређивао податке о промету земљишта и ево шта је све открио: - У раздобљу од 1953. до 1963. године на снази је био пропис по коме су право на дечији додатак губили власннци пољопривредног земљишта. Зато су запослена лица настојала да се отарасе имања, па је годишњи промет у Југославији достизао око 60.000 хектара годишње. У времену од 1963. године откада је та одредба о праву на дечији додатак промењена - промет земљишта је опао три пута! „Нисмо, дакле, решили ни наслеђивање ни промет пол>опривредног земљишта - сматра Станић, и то је један од многих чинилапа који су дробили сеоски посед. Земља је проглашена за добро од општег значаја а наслеђује се као и свака друга некретнина! То је неодрживо! Промет пољопривредног земљишта не би требало укидати ни забрањивати али га је неопходно тако регулисати да допринесе увећавању поседа. Примера ради, каже Никола Станић, ми смо увели прече право куповине једино за друштвени сектор. Он данас не располаже ни средствима нити је заинтересован да купује понуђене мале парцеле растурене по атару због којих се потом спроводи арондација. Зато би било добро увести прече право куповине и за сувласнике, сунаследнике, затим закупце и најзад за суседа, Станић наводи да је пре једног века све ово било прописима бол>е регулисано у ондашњој кнежевини Србији него што је данас!

- Мислим да је проблем о коме говоримо заправо економски рекао је академнк Радомир Лукић. Никад право није богзна колико могло да утиче на економију, без обзира на то што ми правници тако некад умишљамо. После ове самокритичке примедбе, рекао је да је варка и привид што у наслеђивању настојимо да изједначимо мушку и женску децу. Тиме само се још више распарчавају имања. - Оно што девојка губи кад без мираза у виду земљишта одлази од оца - добија тиме што земљу поседује њен младожења. Са овим се сложио и Живорад Исидоровић који подceha да невесте, после очеве смрти често траже од брата поделу очевине, заборављајући да су добиле мираз, и потрошиле део очевине за свадбу и школовање! Кључ у рукама индустрије Земљиште је од рата на овамо, рекао је др Драган Веселинов било у функдији потрошње а не аграрне производње. Зато се и уситњава посед изазивајући, по његовом мшшвењу, својеврсну негативну „ланчану реакциј/': обезвређивање земљншта утицало је на то да се градови напуне сувишном радном снагом, што је оборило личне дохотке, због свега тога, у последње време повећава се потреба за натуралном допуном тог ниског личног дохотка са бившег пољопривредног поседа! А то опет утиче на ум-

ножавање наследника, посед се још више уситњава односно „деконцентрише", како каже Веселинов. Показало се да кључ развитка пољопрнвреде ппак држи индустрија. - Уколико желите да се сман>и број наследника, утолико морамо имати моћнију индустрију која је спремна да прихвати вишак радне снаге. Ако xoheмо што мањи број наследника остаје нам да наследнике или обештетимо или запослимо. Према томе ово је превасходно економско питање", закључује Веселинов, О земљишном максимуму Ток разговора за „Округлнм столом" показао је да из ове теме извиру нове питалице. - Мој свет је; добро промислити и прорачунати, огласио се једног тренутка академик Лукић. Много штошта је изгледало веома добро, онако, на папиру, али пошто нисмо довољно промислилн, испало је горе него што смо замшшвали. Погледајте само ове четири деценпје наше аграрне политике па ћете наћи доста доказа за ову моју тврдњу. Једно од таквих питања јесте „минимум" односно земљишнп „максимум". Ако економске и нарочито пореске мере у следећим годинама буду утицале на већу понуду земље ко he да је купује ако се остане при садашњем максимуму? Југославија, рекао је др Веселинов, има разлога да повећава земљишни минимум у мери у

којој oceha потребу за аграрном производњом усмереном и ка међународном тржишту. У том смислу требало би подстицати постојећа газдинства како би куповала све веће комаде земље. Зато сам, каже Веселинов, за то да се укида садашњи максимум јер једно са другим не иде. Др Веселннов сматра, а са њим се сложио и Никола Станпћ, да би полкзпрпвредницима требало одобравати кредите којима би куповали земљу и тако увећали свој посед. Сви учесници у расправи изјавили су да је максимум од десет хектара неприкладан за данашњи ниво полкзпривредне технологије и развоја агрономске науке. - Кључнп проблем је у томе што смо се као друштво у дужем раздобљу мање ослањали на људе и практичне мере економске политике, а више на државу и репресивне мере - рекао је Милош Митровић. Зато се залажем да у укупној економској политицн мере аграрне полптике буду подстицајне; пољопривредницима у равничарским крајевима омогућити да поседују до двадесет а брђанима и планинцима до тридесет хектара. - Требало 6и укинутп садашњи_.максимум од 10 хектара, сложио се академик Лукић, да би се и пољопривреда, на неки начин, ослободила и размахнула сопственим снагама. Битно је да људи постану заиста слободни у смислу самоуправл>ања што значи да могу да се самн организују, онако како им највише одговара и да добију цене које објективно одговарају и нашој жељи да село напредује. - Мислим да смо се толико везали за ових десет хектара да је то неприкладно економски и социјално - политичкн гледано. Помершш смо све границе некаквнх максимума у области личног рада. Србија, примера ради, допушта да занатлија упосли и 10 радинка а понегде се дозвол>авало само петоро. Зашто не променимо и „границу" величине земље - рекао је Климе Чорбе. Он је у вези са парцелацијом говорио и о задрузи као економској организацији која може мале власнике да уједини и удружи као што је то постигнуто у долини Тимока у виду такозване „функционалне комасације". Тамошњи комбинат је успео да економскнм прорачунима докаже власницима да he већу корист имати ако мале њиве уједине и уклањањем међа се створе савремене план!таже грожђа и разног воћа...

Обезбеђивање земљишта, напунило градове радном снагом: Климе Чорбе. др Драган Веселинов и др С. Ливада

ЈОШ СУ РЕКЛИ

,У СВОЈИМ исграживањима нашао сам наЈвећи број парпела једног господарства (домаћинства) у опћинн Славонска Пожега. Он износи 400 а у Србији у доли-

ни Тимока аашао сам 160 парцела." (др Светоjap Ливада). ,ЈА НЕМАМ много земл>с. Нмам пет-шест хектара, алн моје домаћннсгво је тако јако да имам све што ми је потребно. Та земл>а не може да не роди, сем кад удари јака суша, олуја, град. Ја ту земљу одмале-

на волим, на њој и од н.г живим и мислим да би таквим људима требало дати земљу а маљи део брату или сестри. „ЈА САМ за изједначавање земллрадника у погледу права да купују земљу. Мислим да )е то речено и у Дугорочном програму економске стабилизације. Требало би да добију пуну и кредит-

ну подршку у томе." (Климе Чорба) „ПО МОМ мишљељу најбољи је она) систем који функционише сам, без принуде и без „помоћи". Ако тај систем стално одржавамо силом нли милостињом онда нека „бог опрости'," (академик Радомир Лукић) „ПО МЕНИ највећи власниди полкшривред-

ног земљишта ce налазе у Бсограду. Имамо orpoман проценат становништва које држи пољопривредно земљиште а које је веома ситуирано не само у материјалном него н у сопијалном смислу. Значи, уважавам да би требало да се води рачуна о сужавању броја наследника."

(Н.Станић)