Архив УНС — Село

НА ТУЂОЈ ЗЕМЉИ

КАД ЈЕ СУД НЕМОЋАН

НА АДРЕСУ друштвених организација у Титовој Митровици стигло је недавно писмо чудног садржаја. Извршни судија Општинског суда Благоја Милетић моли (!) месна руководства да му помогну да спроведе у живот једну судску одлуку, пошто га у томе спречава породица Житнипотоку из истог места (Улица Саве Ковачевића број 3). У судској пракси готово незапамћен случај. Извршни судија није неко ко моли за помоћ. Он и постоји зато да спроведе у дело судску одлуку неопозиво, не да моли. Са њим нема нагађања, још мање је могућно супротставити му се. (Казне су ригорозне.). Ова прича сведочи о супротном. Већ је застарио спор једне српске и једне албанске породице (о спору, дакле, и са политич-

ким примесама) о пет хектара плодне земље, који ево већ улази у четврту деценију, а никако да се оконча. Запањујуће је при том: како је уопште могућно да имање под тајанственим околностима промени власника, а да се затим ту ништа не може. У међувремену... шта се све у међувремену није догађало. Донето је десетак судских одлука које су имале вредност „де јуре", не и „де факто". У међувремену су и првобитни парничари помрли са обе стране и овај невероватни спор се пренео и на њихове наследнике, иако иу нико ни данас не види крај. Онај „де факто". Уосталом, погледајте. Под велом тајне Случај се збио одмах после рата. На врата породице Ннколе Вукотића, једнога од актера ове приче, у селу Свињаре на Косо-

СА ПУТА ПО КОСОВУ

Упркос бројним судским пресудама албанска породица Житпипотоку већ 30 година незаконито убира плодове са отете зељме Николе Вукотића из села Свињара на Косову. Извршни судија из Титове Митровице затражио помоћ политичких функционера не би ли се спровеле у живот бројне судске одлуке у корист законитих власника имаља. У међувремену отац породице није доживео најновију судску пресуду од 25. марта

ву, закуцала је у. рано јесењско јутро комисија ондашњег Народног одбора, ради предаје вишка летине. Чланови комисије нису поверовали, а нп проверавали, јесу ли домаћинови амбари празни или пуни, па како он није удовољно захтеву да преда разрезану количину хране, бива по хитном поступку осуђен од Среског суда на казну лишавања слободе у трајању од четири године. Пресуда носи назив „К-214/49", а донета је 3. октобра 1949. године. По извршењу пресуде наложено му jć, осим тога, да испоручи задрузп две стотине килограма меса, педесет литара млека, а житном фонду 2.587 килограма белих житарица... У истој пресуди је стајало да је Никола Вукотић признао дело а бранио се да вишак није могао да преда пошто га није имао. Чудна одбрана, с обзизром на признање. Али, да кажемо: такво је време било, онда. Још је мирисало на барут. Градила се држава, неискуство, често се пречицом долазило до истине. Грешило се... Није реч о томе. Човек је одседео у затвору те одседео, праведно или неправедно, данас је то изгубило важност. Због тога није ова прича. Много важније је шта се збило са Вукотићевим имањем, на који је то начин пре-

шло у руке породице Житнипотоку, која га и дан-данас држи. Суд није поверовао Ту се прошлост магли. По једнима, имање им је уступила ондашња општина, да земљиште наводно не би остало необрађено, док Вукотић чами на робији. По другима, касније је удовица Николе Вукотћа поклонила то имање у знак „захвалности" (захвалности за шта?) држави, у шта Врховни суд Србије није хто да поверује, па је тако и то тумачење пало у воду. По трећима, а то је страна породице Житнипотоку, тих пет хектара спорне земл>е они користе откако је света и века, у шта опет (Јкружни суд у Приштини није поверовао, већ је на расправи од 26. септембра 1966. године пресудио да се имовина врати законском власнику. Сада ступају на сцену адвокати породице Житнипотоку, који одмах улажу жалбу на пресуду, у којој наводе поименце сведоке спремне да потврде да је то имање одувек било њихово. Правно, жалба је жалба, и њу суд мора да уважава, али и да правовремено одлучује. У свакој уставно уређеној држави постоје земљишне књиге, или тапије, у којима је тачно утврђено власништво некретнина, па и у на-

Нису дочекзли да им се врати: имање обоје покојни Никола и Митрана Вукотић