Архив УНС — Село

ПИШЕ: Жпка ЖИВУЛОВИЋ СЕРАФИМ

РЕЧНИК ТУРЦИЗАМА

ЗУЛУМ - неправда, насиље ПОАРАТИ - покрасти ФРАЈКАРСКИ - добровљачки ДАХИЈА силник, тираннн ЛУШМАН - непрнјатељ, противник КНЕЖИНА мања територијална једнннда коју сачињава некатико села КРАЈИНА - пограннчна област ЗУРЛА - нрста свирале БУЉВДША - офишфг заловедник МУСЕЛIШ - заступник паше МлЗГАЛ пушкаршша на каменој ку.тн, прозорчић на ку ли нли тамнаши ЈАИНЧАР познати војник турске војске BILtAJHT - шжрајина. провишхија, територија једног валије (гувврнера), ззвичај, родни крај ХАРАМБАША - вођа хајдука, хајзучки поглавмца, вођа разбојника КАСЛбА - варош. мањн пронншгнЈскн град НАХИјЛ жуттд. упрзнна једнншта. дне н.ти више нахија чнне Јединнпу ПЛЛАИКА провинпијски градић, варошида ТРЛИТИ млатхгти ХАН цар. в-тадар

Поставила му jc сто, пзнела ракију и повукла се у своју собу. Грдно су се преварилн и газда и момак. Шумадинка је уместо хаљина узела секиру, пришуњала се Турчину слеђа и јелни.м ламахом располутила му главу. Обукла је онда мужевљево одело, узела н>егову пушку и побегла у шуму. Лутала је и тражила хајлуке, да се прикључи некој десетини. Али, нико није хтео жену да прими. Говорили су: „Ухватиће те Турци, подлећи ћеш мукама, издаћет нас!" Слабо женско створење није за хајдучки посао. Усамљена вучица није клонула духом. Лутала је не би ли набасала на неку чету. Патроле Сали-аге тражиле су је на све стране. Умела је добро да барата пушком и неколицину од тих хајкача сравиила је са земљом. У мерувремену. Турци су јој пронашли мужа и убили га. Негде у атару Тополе. Наишла је иа човека „врло високог раста" (Гаја Пантелић вели. „Од господара Ђорђа није било већег и вишег човека, ни дужих ногу ни руку...") Био је мало повијених плећа, дугуљаста и препланула лица, повисоког чела, имао је живе, плаве очи. Носио је брчиће и дугу косу сплетену позади у витицу. На глави шубару, на ногама обичне опанке. За појасом заденута два пиштоља, У рупи дуга пушка „крцалинка". Био је то Карађорђе Испричала му је ко је и шта се с њом догодило. Датум и место тог сусрета не знамо. Не знамо ни њено девојачко презиме, ни презиме њеног покојног мужа. Из казиваша савременика поуздано знамо следеће: Карађорђе је повео собом и уврстио је у редове својих момака. Косу је сасвим скратила, да је не изда. И добила је име Марјан. Букнукла је велика љубав. Јаничарска насиља прешла су

све граиице. Вреи.е у народу одавало је све већу решеност на буну. Догађаји су потекли свом брзином. Одмах по светом Аранђелу, Карађорђе је с Петром Јокићем отишао у Остружнииу на састанак с тројииом земунских трговаца, да се договори о набавци оружја и барута. По светом Илији, послао је Гају Пантелиђа највиђенијим народним првацима у Шумадији с иоруком и позивом да „заједнички устану на Турке". Осмог новембра. на свадби у Орашцу (Стеван Томиђ женио је сина Максима) постигнут је договор да се дижу на оружје када „зене март". После тога, Карађорђе је отишао у Ресаву и обишао моравска села припремајуђи устанак у Пожаревачкој и Смедерсвској нахији. Вратио се у Тополу пред светог Саву, 1804. Сручила се она страшна сеча кнезова од 17. до 24. јануара. На Карађорђа су пуцали два или три пута. Успео је да измакне. Другог фсбруара, на Сретење 1804. народ се лигао иа устанак. Турски ханови веђ су горели. Да ли се Марија налазила у Карађорђевој пратњи на овим састаицима и путовањима? Мсторичар др Драгослав Страњаковиђ у свом делу „Карађорђе" пише: „Иако је Карађорђе према својој жени био врло пажљив, прича се да му се понекад допала и друга која жена и да је желео да јој се приближп. Само у том случају је био врло обазрив, и гледао је да то од другога сасвим прикрије. Често са тим није била упозната ни шегова најближа околина". При томе напомнње да се „једино поуздано зна о случају са Маријом из Бруснице..." „Вук Караџиђ је записао да је „Кара-Ђорђије своју милосницу (у мушким аљинама под именом Мапјан) уза сс водио". Савременици су посведочили да га ;е Марија „пратила и у борбама 1804. године" Упркос својој обазривости и страху који су сви имали од н>еговог гшштоља, кога је у својој наглости и нппраситости лако потезао и који је у гвегово; руци имао само једну „ману"; није умео да промаши, Карађорђс ипак није усиео да ову везу довољно прикрије. Шапутања су се шприла. Па су тако стигла и до н>егове жене, јелене. Чим је плануо устанак Карађорђе је Јелену и петоро деце, Саву, Сару, Стаменку, Алексу и Александра склонио у збег, у планину Кљештевицу. (Неки казују у Даросаву, код свог побратима Симе Сердара). Отприлике у то време, Јелена је сазнала да њен муж има љубавницу. Да је та веза чврста и дубока. Увређена жена изнајмљује убицу Јелена је била. Карађорђу верна и одана жена, живела је скромно и повучено. Благе нарави и покорна му у свему, трудила се да га „увек разуме и да му угоди", да му домаћим миром „олакша тежак народни nocao".

Све је ivionna да му опрости, али ово не. Поносна Шумадинка није имала намеру да га с неком другом женом дели. Одгојена у суровим условима живота, смислила је и сурово разрешење - убити Марију. Како је у тој идеји дошла до Павла Цукића, чиме је успела да га наговори, како је и због чега пристао на то, остаће вечита тајна. Тек, обеhao јој да he Марију ликвидирати првом згодном приликом. Цукић је био родом из Крчмара и почетком устанка одмах је постао Карађорђев момак. Имао је тада нешто више од 20 година. Вук Караџић га овако описује: „Цукић је био средн»ег раста, смеђ и леп човек, густи смеђи узбрдо натерани бркови, велики весел Јак и шал>ивац, неисказани јунак, али исто тако и крвопилац (тиранин); код гвега је и од пре било убити човека, као и чашу ракије попити..." Злочин у Страгарима Дванаестог фебруара 1804, у Дрлупи је избио први већи сукоб Срба и Турака које је лично предводио Аганлија, један од четворице дахија. Устаници су добили битку, рањени Дганлија побегао је у Београд. Последњег дана фебруара или првог марта, устаничка војска опколпла је Турке на Руднику. Купнуо ]е час да и Сали-ага плати рачуне., У току следећих шест дана све је било свршено. Рудник је заузет и запаљен, побијено је 200 Турака. Погинули су капетан Длнл-ага Џавић из Ужица н карановачки муселим, зликовац Харцибаша Пљакић. Сали-ага успео је да се пробије и умакне. Марпја је била поред Карађорђа и учествовала у последњем јуришу, када је у одлучујући напад бацио целу своју свиту. Становници Страгара позвали су Карађорђа с пратњом да „им дође у село, у госте, да га почасте". Било је то, како каже Петар Јокић, буљубаша Карађорђевих момака, на Бсле покладе, у недељу б. марта. Карађорђе је пио вино и играо коло. Мргодног и ћутљивог Вожда нису до тада видели да је био тако разговоран и весео. Те ноћи, одјекиула су два пуцша. Павле Цукић убио је Марију 'слеђа и побегао у хајдуке. Према забелешци Вука Караџића, Карађорђе се „сит наплакао за Марјаном". Први пут су људи видели да Вожд може и да заплаче. Павле Цукић био је одметник две године, али се тукао с Турцима. И то јуначки. Карађорђе му је опростно убиство и поставио га за војводу у Жупи. Учествовао је Цукић и у другом устанку. Али, с Милошем Обреновићем није било шале. Нашавши се 1816. у опозицији према Милошу, изгубио је живот. По наредби Обреновића одсекли су му главу и предали је Турцима. Било је то годину дана пре него што ће вођа другог устанка скинути главу и самом Карађорђу, вођи првог устанка. Таква иам је историја.