Архив УНС — Стари листови — Најстарији

мјеста из Јагикевог архива, да би уз ону наведену Миклошићеву теорију о српском језику лакше било сваком Босанцу и Херцеговцу знати, које је мнијење првпх учењака о језику, што га народ у Босни и Херцеговини говори, те по томе, какве је народности тај народ. У духовитом и заносно напиоаном чланку покојног Миклошића: ~die serbisclie Epik“, (Oesterr. Revne, Wien 1863. 8° 11. 1—23) отштампаном у посебној књижици вели; ~der Ursprung mit der Volkspoesie rvie der Sprache nnd des Mythns ist nicht in dem individnellen Geiste, sondern im Volksgeiste. Атоје свакоме позната ствар, да су пародне пјесме право огледало народног духа, да се у пјесмама народним види и по језику и по мислима у њима, какав је и који је то народ, што те ијесме пјева. Прије неколике године, 1888. издао је владин еавјетник, г. Коста Херман у Сарајеву „Narodne pjesme muhamedanaca u Bosni i Hercegovini“. Проф. Јагић je приказао ову књигу пјесадга нашег народа изрекав о њима врло повол>ан суд. У свом журналу; Archiv fiir slavische Philologie што излази у Берлину, од године 1888 XI. Band 111. Heft. веди за ову књпгу, да су у њој епске пјесме Срба, мухамеданске вјере на стр. 425. поменутог дјела, „Dieses enthalt ја die epischen Lieder der Serben muhamedanischen Glaubens . . .“ Ha више мјеста Јагићеве оцјене „народних пјесама мухамеданске вјере“ може се виђети, да овај учењак сматра народ у Босни и Херцеговини српским. Још неколико наводим реченица, из којпх се то јасно може виђети. На страни 400. горе споменутог „архива“ веди професор Јагић, да прије шженуте пјесме наших мухамеданаца јасно свједоче, да житељи Босне и Херцеговине без разлике вјеро са другим Србима сачињавају једну племенску цјелину, бива да су сви житељи у Босни и Херцеговпии Срби. На страни 440. вели овако; ~In der That bieten diese Lieder von dem allein richtigen Gesichtspunkte beurtheilt. da s s wi e di e Bevolkerung Bosn i e ns un d Hercegovina tro t z de r Verschiedenheit der Religionsbekenntnisse mit den iibrigen Serben ein ethnisches Ganzes bildet . . . Природно je, да профеоору Јагићу, којему у Босии и Херцеговпнп живе еамо Срби, и нехотице упада у очп, да „народне пјесме мухкмеданаца“ нијесу издане и српскпм писменима; ћирилпцом. На страни 427. вели; „ Зашто је издавач пјесама (г. Херман) претпоставио латиноко пиемо ћпрплици, то не зпам, али знам, да су се у прошла времена сдужили ћирилицом не само Мухамеданци, него до половине прошлог стољећа такођер још и католици . . . Појаве у нашем народном жпвоту у Босни п Херцеговине проузроковале су, да приликом смрти Микдошићеве мало се удаљим од правог предмета овог чланчића. Кад сам споменуо Миклошићеву теорију о српском и хрватском језику, држао сам, да је потребно у свези с тијем напоменути мишљење и других најмјеродавнијих учењака у овој ствари. То јо тим потребније, што се у некојпм дтеловима први учењаци не слажу. Миклошићев ђак, учени Јагић и његов у главном једномишљеник, покојни Даничић не могоше прегорети, да се уподјели српског и хрватског језика придруже Миклошићеву мишљењу. За то ми Срби опет можемо, да се поклонимо учености и раду обојпце ових учењака. Руководило их или увјерење, или уз увјерење и љубав љепшој будућности нашег народа, нама је свеједно. Ну да би и још више из овог чланчића поштовани читаоци „Виле“ о овом обавијештени били, доносим из пера нашег позиатог пјесника и књижевника др. Назе Костића, пначе великог пријатеља хармоније мишљење о нашем Даничићу још за његова живота. „Неможемо пропустити ове прилике а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбпљну реч; Ђуро Даничић је првп књижевник и фплолог, не на словенском југу, већ у свету, којијеназвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ~korijena“ каже; ваљда ради пуног паритета; српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај јазик просто српским. Тако н. пр. чувени њемачки научењак Шлајхер међу живим језицима, хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели; The Kroatian, according to Safarik, should not bo reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Miiller, The languages of the seat of rvar in the East London and Edinburgh. 1855). Према томе што таки авторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика пе познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић,

Бр. 7

БОСАНСКА БИЛА

101