Архив УНС — Стари листови — Најстарији

таквог етања хрватске лирике,’ у 12 броју, 111 течаја Xovog'a vieka о хрватској лнрпци. »Rekao bih, da su pred nama najdalje Franenzi, pik Englezi, pak Talijani, ostali su narodi svi za nama. I Niemci i Rusi i Cesi i Poljaci, svi zaostaju, tnakar se kako oni precjenjivali, i makar kako sam naš narod slabo mario za svoje pjesnike. Budućnost će pravednije suditi, što je ova era bila za našu poeziju.- Wnnsch’ gaite Nacht! Па после овакове колосалне глупости да не постанеш нервозан, те пишући о лириди хрватској не опоменеш у нервозности макар п на концу Шапдора Ђадскија да чита, пе свој, но животопис Палингенпја телесног дечника Herzoga de Este, па да види што се зове чедноет.

Jlrgus.

ЕРМЕТЕ ЗАКОНИ

Данас спомињу лптерати Золу, Ибзена, Толстоја, Брака, Спенсера, Вагнера и Законија. Овај је посљедњи глумац. До сад је глумачка сдава бида слична Капљи, која на сунчаном траку пада у вјечну таму дебелога мора. Ко се данас брпне за Маркионија, Маринија п Вестрија, све кад би му и допала руку књига Алфонза Ропера »Histoire du theatre contemporain?« Или зар се Џон Бутх, американски глумац не спомиње само зато, јер је убио Липколна. Но, сад је настао други дух времена, који раћа у цијелој умјетностп људе необичне снаге, достојне, да их се покољења сјећају. Такав је Један и Вакони, који је револуцијом својом и Својих претеча Росија и Садвинија уздигао глумачку умјетнбет на нивб, на којем није никада до сад стајала. Законн је снн земље, у којој доиста цвјетају наранџе али п позоришта. Итадија наиме ина до хиљаду позоришта, таман толико, колико читав остали евијет. Момзен вели у првој књизи своје римске повјести: »У реторици и глумачкој вјештини, није могла, нити може икаква друга нација Талнјане опонашати.«. Па зар је онда чудо, што је Италија родила Росија, Салвиније, Емануела, Апдоа, Тину дн Лоренцо. Италпју Впталиани, Иовелија п Дузу, за коју Сарсеј »prince de la critique«. кад je био ca члановима »Theatre Francais у Бечу у »Тану« (»Temps«) пише: »Лако је могуће, да је Дуза заиста велика умјетница,« Аделаида Ристори »prima attrice assoluta« деклампрајући неки дан у Кавињано-позоришту у Турину пето пјевање Дантеовога »Inferna« изазвала је, као старица од 76 година, одушевљено одобравање. Закоии је ријетка појава. Он је прекорачно и Салвинијев савршени идеализам и Росијев идеализам, те је ступио иа позориште као вођа скрајног натурализма тако званог веризма. Он је чврсто повукао за конопац звонаи одзвонио мајнингерској декламаторној п декоративној шабдонп. Вофа њезин Сонентал, честитао је Законију на позорници бечкога карлстеатера с овим ускликом: »Vousetes admirable!.... vos representations sont une catastrophe pour nous.« И доиста Законијево приказивање, за које натурадисте веле, да пружа »комад живота« права је катастрофа за стару њемачку школу. Закони се непокорава никаковој школи, нити је имитатор ма којег карактеристичног критерија саме талијанске школе, и. пр. страствених конвулзивних

О М• Л А Д И Н А