Архив УНС — Стари листови — Најстарији

бечкој ревији »die Zeit« утисак Законијеве игре на напуљску публику овако: »Напуљци, који знаду тако живахно и бучно да повлађују или псичу, остадоше у првп час иза Освалдове сцепе непомпчни и окамењенп. Дза последњега трзаја Освалдова, којпм поздравља сунце, прије него што ће пздахнути, раширила се са Освалдових усана самртна језа по читавој публици. Сви су тако осјетили грозоту, да су моментано сумњали, да можда и самп умиру Гробна се тишина била раздила но позорпшту, текар онда, кад су потпунома дошли до узајампога увјерења, да пијесу нп у каквом физичном додиру с мртвацем, којега им Је застор прекрпо. проломи се простором, неоппсапа бура одушевљења и аплауза«. Код оваквих призора Напуљ не само, да пије осамљен, него није ни први. Законијев пут кроз Беч, Загреб, Пешту, Петроград пт. д кроз читаву Европу јест via triumphalis и најјаче побија неоправдану Нордауову реченицу: »Глумачка је умјетност од свпх умјетности најнационалнија. и за извоз иајмање прикладна». Други комад « Anime solitarie» »Осамљени људи,« од елавпога њемачкога драматичара Герхарта Хауптмана дао је такођер Законију згоду, да код прпказпвања модернога первозпога јупака, заплпва својо.м особптом техником. Да се лакше илустрира Законијева игра, потребно је зпати садржај драме. Пјесник јеграндиозним начином инсценирао додазак сродне душе оеамљеном али узвишеном духу, који здваја у свагдашњој околици. Како се Др. Фокерат, у кругу оних, који га веома љубе п које оп веома љубп, несрећним осјећа, зато јер живи у ужасном фплишћанству, које није у стању због свога плиткога духа. да га схвати, како његова душа лепрша око Ане Мар, која га зна цијенити, те како се чисти душевни одношај измећу Фокерата и Ане крха и пропада на грубој реалности живота описано је заносно и истинито. Душевну борбу Фокерата, одпграо је Закони конгенијалним заносом и истином. Овдје бп био обичнп извјештај апализе Законијева глумљења недовољан и слаб. Треба да се види правн Фокерат, онакав, каквог својом виртуозпошћу п истинитом наравношћу Закопп приказује, па да се осјети јевањђеље модерне трагпке модерпог времепа и да се увјери о великој етичиој задаћи п снази позоришта. Треба, да се види Закоиијев Фокерат на растанку с Аном па да се тај призор никада заборавпти. Па кад Ана, оде и он остаје сам. Оно тпјело без душе, онај чудан израз лица, оне зјенице празних очпју, опа тромост, која се претвара уодлучни скок самоубојства то је све законијски. П док се човјек послије Освалдовог свршетка ocjeha, како оно бечки критичар Херман Бар вели, у пеобичном делирију, код свршетка Фокератова занијеми. Застор је пао ; а у цијелом позорпшту влада свечанп мир. Никакво одобравање гласом п руком. Не! Са очију се тиху спушта суза и гледалац посрамљен бјежи кроз споредна врата позорншне зграде. Електрпчно свјетло. рекао је један критичар, захтпјева plein air, Вагнерова музика вагнерске пјеваче, а модерне драме модерне глумце. Па ипак је чист п свет утисак што га произваћа на гледаоца Закони као «Краљ Лир.» Онје схватио краља Лира реалистично, човјечанскн вјеројатно. Он узима краља Лира као трагедију старости, а величанственост, коју је Шекспир опјећао сматра он за секундарни моменат карактернстнке, управо онако, како је и Гете тај мотив из човјечанског узрока опјевао почимљући ријечима: Ein alter Mann ist stets ein Konig Lear.

OМЛA Д И H A

15