Архив УНС — Стари листови — Најстарији

мужа, иначе добричину, који има једино ту ману, да се највише брине за трговину, није ништа друго но реФлекс Др. Фокерата. Књижевник је Лујо ФотограФија Ане Мар. Радња се свршава у једној вечери, и иочимље додаском Луја, с којим је прије Кристина била у блиској пријатељској свези. Тај долазак иробуди у хистеричној Кристини слатке успомене и срџбу на свој живот и мужа с којим је везана у овом усамљеном крају. Када винце уљезе у лице појави се изгубљена љубав и настаје аФера, веома наивно обрађена, која се свршава с тим, да Лујо бјежи у ноћ, а Кристина остаје и даље у „Фидистирском животу“ уз свог добричину мужа Шандора, који на концу плаче као година. Из цијеле радње дише сентименталност, коју међутим осјећамо и у „Осамљеним људима“. И ако је сама „драма“ заправо трагична ипак већином изазивље смијех, јер је мотивација и обрада тако слаба, дапаче смијешна те иоказује сву неспретност, која је прирођена сваком почетнику. С тога се не смијемо чудити, што је „Свјећица“ изазвана противно од одобравања. Али крај свега тога, одаје „Свјећица“ таленат, кроз којега провејава тон оног импондерабилнога, које је рођепо од осјећаја и осјећаје буди. Стога не смијемо заборавити писца, који обећаје, док одрасте и размисли, добре плодове. Од страних је новитета Леметрова „Најстарија“, која нам показује, да је Леметр већи критичар него драматичар. Затим је Апгаринова „Тајга“ једна врст Фејеовог ~Le roman d’ un jeunehomme pauvre" у Сибирији, којој задњи чин ништа не ваља. Писцу није пошло за руком, да нам прикаже аФекат, којег извађа сибирска шума „Тајга“ на своје становнике, стога је комад, који у прва три чина прилично обилује драматским еФектима прешао позорницу без већег утицаја. Од свих новитета овогодишње сезоне најбоље је успјела романтична комедија Едмонда Ростанда: Сугапо de Bergerac (читај; сирано д’ бержрак); Ростанд је млади Француски писац, којијеовом драмом постао најзнаменитији драматски пјесник Нове-Фраицуске. Он је започео своју књижевну каријеру свеском пјесама с натписом „Les Musardies“ у којима отијевава успомене на своје заруке. Иза тога је написао драму „Les Romanesques“, која се с великим успјехом приказивала први пут у „Gomedie Francaise“ а за тим „Princesse Lointvin“ која је такођер повољпо примљена од „Renaissance" позоришту. Но праву славу стекао је текар дне 27. декембра 1897., кад се први пут давао његов „Сирано“ у „ Port - Saint - Martin Theater-y“. To je бидо одушевљење, каквог Француско позориште још не виђе, те је и најозбиљнија критика засвирада у необичне Фан Фаре. Леметр вели, да одкад се бави позоришном критиком, а томе је већ 13 година, још није доживео, да би икоји комад доживио такве успјехе. Фаге пише, да је „Сирано" најљепша драматска пјесма, што је спјевана у ово полак вијека, а стари Сарсеј заносно цитира Симеонове ријечи: „Сад отпусти роба твога Господи, јер виђеше очи моје “ Од свога почетка до данас тај се комад без престанка узастопце у Паризу преставља, те је прошли мјесец доживио 300-ти број свога приказивања. Такођер као књига имао је „Сирано“ необични успјех, те је прекорачио 80 издање. Главни јунак ове хероичне комедије је пјесник, Физичар, музичар, филозоф, атеиста и разбијач Сирано д’ Бержрак рођен у почетку 17. вијека у Паризу, знаменит својим сатирама „Комична повјест држава на мјесецу и сунцу“, а још зпаменитији својим ведиким носом, који игра у читавој комедији главну улогу, та цијели се првн чин једино с овим реквизитом и бави. Цијела је комедија састављена из низа аутентичних пустоловина Сиранових у којима видимо Сирана као изврсног импровизатора, који својом храброшћу околицу држи у шаху, који бриљира као изванредни и одважни борац, а при томе гаалу сипа из рукава и веома љуби прециозу Роксану, којој се боји због свог великог носа љубав изјавити, те па концу, кад је његова племенитост и великодушје постигло врхунац романтике, умире усмрћен у елегичној вечери пред занијемљеном Роксаном, која прекасно увиђа његову и своју љубав.

ОМЛА Д И Н А