Архив УНС — Стари листови — Најстарији

ХЕНРИК ИБЗЕН

» Политичари хоће само специјалне револуције, револуције у извањем и подитичком : за чим једино треба тежити, то је реводуцпја људскога духа.« Тако пише Хенрик Пбзен свом њемачком преводиоцу Пасаргеу (Passarge). Он пренаша револуцпју из политичкога организма у органе људскога друшхва: у индивидуум и породицу. Човјек треба да буде сдободан, без аукторитета, који га баца у окове и чини аутоматом. Тим акцентуира Избен у првој линији самосталност човека анархистичну слободу. На то су га највише навеле т. зв. конвенционалне лажи у којпма данашње људско друштво нлива. За Ибзена је од свих ових гдавни гријех модернога друштва лицемјерство, најкукавичније и најнедостојније, које све у животу окужује и које се мора искоријенити. На томе ради Ибзен читав свој живот. Прва жешћа навала и ако пропорцнанирано слаба, избија из његове драме »Друштвени ступови.« Догаћај се збива у једном омањем приморском градићу у Норвешкој, да се тим боље иетакне задаћа онпх, који се подигоше, да подупру друштво. Два мотива покрећу радњу и то егопзам и хуманитет. Овај посљедњи побјеђује и доводи главно лице конзула Берника, да открије пред мноштвом пријевару коју је он скупа са другим »друштвенпм ступовима« хтио извести. Ради овог срећпог свршетка, који тако непадно дјелује, стекла је драма општу симпатију. Премда се правом сумња, да Ибзен не зна, како је овако моралан ригоризам међу људима због данашњега друштвенога стања не само необичан већ скоро и немогућ. Драма се свршава овим идеалним ријечима: »Истипа и слобода, то су ступови друштва.« У ..Et Dukkehjem“ (Луткип дом, српски «Нора«) паваљује пјесник на недостојан положај којега жена у животу заузима и па слабо изображење у опће. Нора потписује без зпања свога мужа Хелмера, незнајући за посљедице, криво мјеницу, само, да добије новаца те да може њезин муж, који је тешко болестап. отпутовати по љечпичком савјету у јужне крајеве. За тај криви потпис сазпа «силом околноетп» Хелмер, који у томе впди неизмјерну опасност за свој друштвенп положај, не пазећи на то, да је то Нора учинила само из љубави према њему. Међутим, кад се је ствар срећно свршила и Хелмер мјеницу патраг добио, прочитавшп писмо, весело кликну: «Ја сам спашеи, Норо, ја сам спашен!» «А ја? пита Нора. Хелмер јој великодушно опрашта, али Нора се не задовољава с тим. Она је очекивала, да he Хелмер у случају погибељи сву кривњу преузети на себе п ако она то не би дозволила била. Зар је осмогодишње љубакање измеДу ње и Хелмера био брак? «Лажљивицом» и «неморалним створом» назва је мало час, а сад опет, да је љубака, да се игра с њом као с лутком, да му буде она оно што су њој дјеца. Тај дјетињи одношај мећу мужем и женом чињаше јој се профанацијом брака, што му и рече. «Ах Роберте, ти ме ниси у стању учинити правом женом за се» вели Нора и оставља и мужа, и дјецу и дом, како се чини за увијек. До свршетка показао нам је Ибзен Јасно, какав брак пе ваља, но свршетком постаје Нора опа позната загонетка, која зато, јер се намјерила на неправога мужа, не може наћи право жене.

6

омлА д и н А