Архив УНС — Хумористичка штампа

30-- Ne mogu. ;i.- Bio sam u Topčiđeru. Jedan moj poznanik, sekretar u jednom ministarstvu, bio se ustremio na mene. Znam ga: taj piše patriotske drame i potpisuje ih značajnim dodatkom: sekretar ministarstva. Sklonih se za jcdan žbun. i jun.— Počeo sam naglo da slabim; nervozan, razdražljiv, Ijut. Danas je kod nas bila u poseti jedna gospođa sa susedstva. Kada je rekla kako u jednom romanu ima s>vanredno ocrtanih tipova«, ja razrogačih oči i preplašeno je pogledah. Ona ućuta i začuđeno pogleda na moju majku. Lupih vratima i izađoh. Čuh kako šapuću nešto. 2. Moja sirota majka pokusavala je da sa tim užasnim literamim studijama učini isto što su gazdarica i sinovica slavnoga viteza La Manče učinile sa romanima o Amadisu ud Galije i Merlenu Carobniku. Na spalište, na spalište, Pak’o svoju žrtvu ište! O. moje vetrenjače! 3. Venem, venem, venem.

14-- Obratio sam se policiji za pomoć, i rukopisi mi ne dolaze. Ali rneni je sve gore. 15*- Lekar mi savetuje đa idcni u Abaciju, inače . . . Ah. samo da mi je da se izmaknem iz ovoga iiterarnog pakla! 16. Sinoć je na mojoj kapiji uhvaćen neki poštar, baš kad je pokušao da se uvuče u moju sobu. U ruci mu je bio grdan rukopis! Srećom, njegova zlikovačka namera osujećena je. 17. Gorka čaša me nije mimoišla. Poštar je učinio što je htc':. Ležao sam u postelji i premišijao kako je sudba učinila mnogo srećnijim robijaše koji u Gornjcm Gradu tucaju kamen no nas bedne urednike srpskih književnih listova. Kad odjednom nešto zviznu kroz vazduh, kroz prozor nešto prolete i tresnu u patos . . . Zažmurih. Kada sam otvorio oči, videh na patosu rukopis! Znam, književna studija! Ali bile su pozorišne recenzije, s potpisom Diliženc!

21. Danas je đnšla u posetu moja tetka. Kada da se pozdravim s njome, ona izvadi i/. jedne izbledele marame opet rukopis! . . . U njenoj avliji sedi neka gospođa Vana koja ima brata naređnika u vojnoj muzici, a narednikove žcne maćija ima sina kontrolora trošarinc, koji u časovima

dokolice .. . 9 Jok, planuh ja. Napoljc, napolje, napolje! . . . i istcrah übezeknutu tetku. 22. Baš mi sasvim rđavo. 23. Jutrcc, kada je kuvarica počela da prazni korpu što je du ncla sa pijace, ispod spanaća, na dnu, nađe neke hartije! . . . Rekoh matcri da je otpusti; to jc njin marifetiuk! 24. Danas umro stari uređhik, čiji tužan osmeh i upalo lice tci, cada razumem. Neću ca prođern njegovim tragovima. Bežim u Abaciiu! 26. Abacija. - Sada sam daleko od njih! Slobodno dišem i ne prezam ni od koga. Kako je krasan život! 27. Počeo sam da pregledam ovdašnje znamenitosti. Prvo su me odveli da mi pokažu kuću u kojoj je g. Dr. Đoka Jovanović pisao svoju monumentalnu »Abaciju«. Zatekoh gomilu Engleza sa riđom kocom, zelenim naočarima i Bedekerom u ruci. Na licu im se nije ogledala obična britanska flegma, nego najživlje Ijubopitstvo i divIjenje ... U tome trenutku osetih kako je »slavno biti Srb«. 28. Počinje! S prvim Srbinom s kojim se nađoh, nasedoh! Profesor je matematike, i značajno mi reče kako po peti put čita »Hamleta«! Prozreo sam zlokovarne namere njegove! Posle po časa izazvah svađu, i’ Ijutito se rastadosmo. 29. Marvcni lekar, opet stari poznanik, značajno mi pokaza Hai nea. Treba ga se čuvati! 20.- Naš poznati finansijer danas me je pozvao na ručak. Kako su me tri meseca moga mučeničkog života • načinili krajnje opreznim i nepoverljivim, odmah sam slutio neku rđavštinu od njcgovc strane. Ne zovu osla na svadbu da igra ncgo da vodu vuče. Posle ručka, gospođa nas ostavi same, i ja sam očekivao ... Za časaK rukopis je bio u njegovim rukama. Skupo sam platio one ostrige i šampanj. Kotiranjc srpskih državnih obveznica na berlinskoj berzi dovedeno je u vezu sa monologom

vladike Danila u »Gorskom Vijcncu«lo Preselo mi je. i jul. - Došao jc jedan rukopis, studija. 2. Još jcdan, pripovetka. Ne tiče me se. 3. Danas me je tražio neki nepoznati gospodin s jednim dečkom. Pitao sam da li je imao kakve hartije. On nijc, ali je dečko nosio neku kotaricu sa nečim belim .. . Stresoh se. 4. Svrbi me levo uvo; desiće mi se nešto rđavo. 5. Dabome! Jutros dođe poštonoša. Krupne kaplje znoja bile su mi na licu, puna torba iskrivila ga je na levu stranu. Pogleda me zakrvavljenim očima i tresnu 0 sto jedan ris ispisane hartije. »Kada čete ići gospodine?« upitn me Ijutito. »Nisam ja vaša mazga!« Jedva ga umirih dobrom napojnicom. Rukopis je jednog inženjera, razume se literarna studija, i nosi Haslov: »Koji sistem kanalizacije da usvojimo za Beograd s obzirom na individualizaciju karaktera u pripovetkama Laze K. Lazarevića«. Inženjer me opominje da je on mene jednom prilikom obavezao, potpisavši mi rnenicu. - Pored toga pismo od jednoga moga prijatelja (on ništa ne piše), koga sam pri polasku zamolio da bilo silom, ili milom natera beogradske literatore da mi ne übijaju još i ovo malo kukavnoga života. Rđave stvari mi javlja: beogradskoj policiji pošlo je za rukom da uhvati tri individue kada su mi na povratni recepis hteli poslati neke rukopise. Ali oni su rešili da ih prošvercuju u Zemun, i odatle da mi ih pošlju. Te tri ličnosti jesu; jedan vozarski poručnik, jcdan kaznačej u penziji i prečasni prota Arsenijc Prokopijević. Dakle, svršeno je! Pošto su me , .kao divlju životinju gonili četiri mcceca, pošto su mi pomutili svako cpokojstvo, übili svaku radost, otrovali život i razorili organizam, cada spremaju i trcći udarac. Tako ckupo plaćam svoju urednicku taštinu. Treba ići bogu na istinu. 6.- Smrt jc tu. Srcdio sam evoje hartije, isplatio račun gazdi od kuće, napisao Sam poslcdnja pisma materi, vlasniku i prijateIjima, a sada baš završih i testament! U znoju lica svoga zaradio sam nekih deset hiljada dinara. S tim novcem stvaram jedan fond. I go-

dišnji interes davaće se kao nagrada onim čestitim pravnicima, đumrugdžijama, arhitektima, marvenim lekarima, apotekarima, činovnicima novčanih zavoda, itd., fcoji budu svesno i korisno radili svoj posao, a ne buđu se bacali na literatoru. U odbor fonda određujem: g. g. Andru Nikolića, Bogdana Popovića i Ljubomira Nedića (zamolio sam g. M. Đ. Milićevića da on ne uđe u ovaj odbor 11 ). Zakleo sam gospodu članove moga odbora da se naročitim proglasom obrate svim tim vaIjanim Ijudima, koji su u svorae poslu možda uzorni radnici, da im kažu neka gledaju svoja posla za koja su se spremali i na koji ih je majka priroda odredila; neka ih zamole ca se okanu tih vandalskih upada u književne livade; neka im skrenu pažnju kako su književne boginje übistveni literaturit, _teška i odvratna boljka; neka ih uvere đa se kao prijatelji srpske knjige mogu pokazati samo ako se okanu :akvog »bavljenja književnošću«. \ko godišnja nagrada r.e bi pomogla, neka im priprete policijom, batinama, ma čime, samo neka spasavaju ono što se još nije zarazilo! A neprijateljima pak mojim praštam, jer nisu znali šta čine. 7.- Strepim. Pošta još nije došla. Hoću li preživeti današnji dari? Od jutros mi se vrze po glavi Volter, veliki genijalni Volter, i rijegov događaj sa jednim majstocom baroka i tragedija. Cestlti majstor napiše tragediju u pet činova »Lisabonski zemljotres«, pošlje je Volteru i u sprovodnom pismu nazove velikog filozofa, koji je skoro isto toliko bio i veliki pesnik, mon cher confrere. 12 Volter mu je Inbrodušno odgovorio: „Faites des ?erruques, maitre Andre, faites des perruques!« (Pravite vlasulje, majstor Andre, pravite vlasulje!) Priđoh prozoru đa se možda podcdnji put nagledam prirode .. . Ali šta vidim! Marveni lekar i pro'esor matematike, sa fatalnim nečim belim, nepoznati gospodin sa dečkom koji tegli kotaricu rukopisa, uputili se k meni . . . Htedoh vrisnuti od muke . , . Rekoh momku da im kaže đa nisam kod kuće. Cuh kako dođoše u pretsoblje i kako pitaju za mene. Posle opet bat njihovih nogu; iziđoše iz kuće. Kada su prolazili ispod prozora mene spopade neki bes. Htedoh saksiju sa cvećem baciti na glavu marvenom lekaru. I onđa nesvesno, kao nckom neznanom silom, eksplodira u meni jed, muka, patnja, očajanjc, čctiri meseca moga mučeništva zbite se u jedan bolan i gnevan krik, i ja im viknuh koliko rae grlonosi: »Pravite vlasulje, gospodo, pravite vlasulje!«

9 To je zato što onda nije postojala „Mlada kultura". Danas bih ja ovom nesrećnom uredniku olakšao posao; sve bih objavio u „Mladoj kulturi“. Izjava Slavka Vuk. Burmanskog:

10 Srećni čoveče, olako si prošao! Sta misliš da te je tdučajno pozvao na ručak čika-Morko Vujačič? Prim. Bože Kovačevića

11 Bogme, sad bi trebalo zamoiiti bar pola TJdruženja književnika da ne ulaze u odbore. Prim. Velibora Giigorića 12 Ovde znači: Moj dragi sabrate (inače: nc do ti bog šta ti mislim)

3 B E3JI A

vETrEnJAča ®

Bpoj 39