Архив УНС — Хумористичка штампа

banalna priča

BRANA VUČKOVIĆ

Pod prozorom svojim šapat sam začuo On mašta o sreći i planove kuje, Bujicom je reči nežnih obasuo, Ona, kao sluša pa mu ne veruje. Trajala je dugo nežna scena ova, A kad je ulica bila sasvim pusta, Ona najzad smerno priči poverova I okretom vičnim pruži svoja usta.

nemio slučaj

Uživotu se svašta d&gađa kad se desi i to da neko ni kriv ni dnžan nastrada. Tako nešto dogcdilo se i Paji Letiliću, službenikn uglednog preduzeća „Sljivova grana“. Dosad je Paja u kolektivu važio kao uzor kako se treba žrtvovati i raditi za preduzeče. Sarn direktor je nekoliko puta pred celim kolektivom izjavio: „Da nije druga Letilića, ..Sljivova grana“ bi proplakala kao jesensko nebo I '. Ali. .. cku sskretada' Vuka ne može ništa umsći. On je nešto tražio po knjigama i računima preduzeća i našao da je LetiLću u mes:cu oktobru isplaćeno 35 dnevnica. Vidi. mel ; m te. pomisli Vuk toliko poverenja i toliko hvale z.-j tc-ga čoveka, a ovamo cfoična lopuža. Đ'lijao si, majčin sine! Tu reč je ponovio i direktor i svi ostali koji su hvalili uzor preduzeća. Direktor i Vuk tvrdili su da je Letilič nepctšteno primao dnevnioe, a on je to energićno pobijao. Toliika drskost! Morao se pozvati i blagajnik Zika. Kad su Ziku upoznali sa Letilićevim slučajem. on je prsnuo u smeh. Zatim je ob j asnio—Da biste taj slučaj razumeli, potrebno je da shvatite da dan i dnevnlca nisu jedno ti isto. Dan ima 24 časa, a inače pretstavlja jedmicu za merenje vremena- Dnevnica je, međutim, novčana naknada, u našem slučaju, za putne troškove.

STANE PELIN

AU treba znati da se pravo na dnevnicu ne stiče posle 24, nego posle 12 časova provedenih na putu. Slično tome, pravo na pola dnevnice se stiče ne posle 12, nego j>osle 8 časova provedenih na putu, a ako se putovanje vrši noću, onda posle svega 6 časiova. ... I kao treće, dozvolite da vam navedem jedan konkretan primer. Recimo, drug Letilić je do 10 oktobra u nula časova otputovao u Zagreb- Tamo je obavio posao i vratio se sutradan, 11 oktobra u 12 časovn i 5 minuta. Za to putovanje njemu pripadaju 2 pune dnevnice, iako na putu nij ! 2 ostao 48 (2 X 24) časova, nego svega 36 časova i 5 minuta. Recimo, dalje, da je tog istog dana u 15 časova i 50 minuta drug Letilić krenuo poslom u Niš. Tamo je svršio posao i vratio se 12 oktobra u 24 časa. Za to putovanje njemu pripada dnevnica i po, jer je na putu opta-p jedan celi dan i drugog više od trečine. tj. 8 časova i 10 minuta. Dakle za tri dana, potpuno ispravno i na zakonu zasnovano, njemu pripadaju tri i po dncvnice. I najzad, uzmimo i tu mogučnost da je drug Letilić u toku oktobra imao 10 takvih putovanja, a to se može uzeti više nego sigumo, onda ispada da je cn time stekao pravo da naplati 36 dnevnica, a ne 35, kohko ih je stvamo naplatio. Tako stoji stvar, i meni je čudno da tu ima nešto nejasno završi Žika i pritcm razvuče svoje, kao palac debele usne, iza kojih se ukazaše zlatni subi. Uzomi službenik ostao je uzor, i dobio apecijalnu nagradu za Novu godinu.

ispovest i odluka

KAFA se pred Mikom prvo pušlla, onda smlačila, pa obladila, a on još nejx>mično gleda u jednu tačku- Već nekoliko dana nosi se s teškom mišlju, muči se i prikuplja hrabrosti. I sad, kada je ustao sa stolice, sporo i tiho kao uvek, teško je bilo naslutiti koiiko je krupnu odluku doneo. Raspremio je sto u svojoj momačkoj sobici, u kojoj već trideset godina stanuje, doneo pero, mastiio i hartiju, pa seo. Ozbiljan, uzbuđen zbog onog što će uči-

PAVLE TOK I N

nlti, olizao je pero, zamočio ga u mastilo i počeo da piše ; „Više to ne mogti da nosim u sebi. Moram i hoću da kažem... Sitan sam čovek j sitan službenik, znam. Ali u meni više muke ne može da stane i n/-’ću da ml svako jutro bude trn na koji stanem kad svane, svaki korak prema kancelariji nož koji übode, svaki sat za radnim stolom godina u paklu. Znaju me Ijudi kao mima i povučena čoveka, skromna i stidljiva ali mi dušu ne vide. I ja bih se nasmejao, glavnu reč vodio, na devojku namignuo, zabio ruke u džepove i stao usred sobe pa se

zamislio, da svi oko mene vide da mislim.. . Da, sve bih to đa mogu... Samo, stegne mi se nešto u griu, pa smeh i reč zastanu i pretvore se u sipljiv kikot ili šapar; oko se ukoči pre nego što bih namignuo, a ramena tako spadnu kad se nađem nasred sobe da mi bude žao sama sebe. Možda ja ne bih bio ni tako miran, ni povučen, ni skroman, ni stidljiv - da sam među još mirhijim, povučenijim, ekromnijim i stidljivijim Ijudima. Nažalost, takvih nema oko mene- Ipak, svima bih to oprostio, svima što su, kao i ja sitni, službenici, makar bili i krupni Ijudi. Samo njemu, šefu ne mogu da oprostim. I on je malen čovek, ali meni se čiini kao da je džin. On uvek sme da kaže šta naumi, i to ne mogu da mu cprostim. Smeje se grohotom, od sveg srca, ni to ne mogu da mu oprostim. On sme da namigne i ume da se zamisli, aa naredi, da se uozbilji i namršti; ja sve to nikada nisam ni pokušao, i to ne mogu da mu oprostim. Ume i da se naljuti. Istina, i ja to umem. Ali on to pokaže,

® vETrEnJAča