Архив УНС — Хумористичка штампа

LJUBO ANĐELIC

nadmudrio

Nikada u ratu jedinice Druge proleterske divizije nisu pretrpele teže bombardovanje od onog na Omerovim Vodama, negde krajem leta 1943. Dan je bio nesrećan za proietere a idealan za nemačkc avijatičare. Nigde nije bilo mesta da se bar za trenutak skloni glava. Mate Krneta, Dalmatinac iz Zagore, junak na pušci, ali slab prema svemu što dolazi s neba, izabrao je u najvećoj

mala i velika deca

SEO SAM na klupu kraj dečjih klackalica i Ijuijaški. Ne mogu baš tačno da se setim, ali verovatno me ovđe privuklo nešto sasvim drugo, a ne vrisak dečurlije, jer od njega već danima bežim iz svoje ulice; rano ujutru, čim sunce otskoči od gradskih krovova, pločnik ispod mog prozora postaje trkačka staza za rolšue i trotinete. Deca se, eto, i ovđc na kalemegdanskom zabavištu smeju bez veze, ko zna čemu, kao uvek. Zabavište je malo, a dečurlije ima mnogo, previše za onih nekoliko igračaka. Ljuljaška je najzanimljivija od svega; ona mališanu menja horizont, čas mu predočava zemlju, čas jasno plavo nebo. Možda je ovo đoživljavanje slično onom kađ se putuie avionom, jer jedan dečak, đok leti tamo-amo, viče: »Halo, halo, sad sam na hiljadu metara, preda mncm je sunce. stići ću ga, halo, halo . ... oh, jurim prema zemlji. . . « I kažem, nisam zbog dečje buke presedeo na kalemegdanskoj klupi ceo jedan sat. Pred Ijuljaškom otegao se red ođ tridesetak dečaka i devojčica. Lfpamtite broj trideset, jer to je taman da se stvori neopisiva gužva, rccimo, pred šaltcrom za bioskopske karte kad pređ njim stoji toliki broj odraslih. Tridesetak dećaka i devojćica nikom nema više od sedam godina - mirno stt je ored Ijuljaškom, u dugačkom redu, i čekaju đa se popnu do sedišta i da se vinu u zamišljene visine. Svako se Ijulja, otprilike, dva-tri minuta, i dok na posleđnjeg dođe red, prođe jedan sat. Kad sam seo na klupu, upamtio sam poslednjeg dečaka i ćekao tve dok on nije ostvario svoju žeIju, bez koje verovatno ne bi hteo da ruća kai se vrati kući ili bi mamu već sutrudan ponovo vukao na Kalemegdan. Deca se nisu gurala. Samo sam jednom za taj sat sedenja i posmatranja čuo; »Hej, ti mali, pazi

na red! Nemoj da budeš padobranac!« Mali, taj jedini, i da kažemo, poročni dečak, pokušao je da prcskoči dve đevojčice ispred sebe, kao što to mi stariji u redovima činimo. On jedini, zaista, od tridesetoro dece! A sve ovo što gledam ispred sebe, okupljeno oko igračaka, to su deca. I to je jasno. A mi koji sedimo na klupama okolo, mi smo odrasli. Razlika između nas i dece je u godinama, a ovog puta i u tome što deca znaju za red, a mi se guramo gde god stignemo. Kada to uvidimo, ako smo dovoljno samokritični, obično kažcmo; »Baš smo prava deca! Zar ne može bez gužve?« Na Kalemegdan sam stigao trolejbusom. Popeo sam se u njega kod Crvenog krsta. Bilo nas je dvadesetoro na početnoj stanici. Kad su kola stala, a konduktcr otvorio vrata, raširili smo laktove. Jedna žena je jauknula: »Jao, bezobraznici, ugnječićete me!« Neko je odgovorio: »More, stara, ne zadržavaj!« Mene su poneli kroz vrata kao što voda ponese balvan niz reku. Osetio sam da mi se otkinulo neko dugme, ali to nije bilo važno tog trenutka, glavno je bilo da sam ušao. »Sta ćeš, baš smo prava deca! ..« A sad sedim ovde, sa svežim sećanjem na naše navike, navike odraslih, i posmatram decu u redu pred Ijuljaškom. - Ja sam sada na redu - razdiagano povika devoičica ane kose i crnih očiju. - Bato, molim te, pomozi mi da sednem . . . Jednom prilikom je neki kondukter trolejbusa, na stanici pred Narodnim pozorištem, bezbroj putaupotrebio reč »molim«, i ništa mu nije pomoglo. Putnici nisu hteli da popuste, sve dok nije došao milicioner . . . "Sad seda na Ijuljašku moj dečak, koji je bio poslednji u redu kad sam ovde stigao. On poskakuje i viče: »Deco, sad ćete da vidite šta bata ume!« i polete uvis. Možda sam tog trenutka poželo da se vratim u dcčačkc dane.

NENAD STAVJEL

iz NOB

štuke

vatri mesto na poljani, legao čvrsto na leđa, izbacio ruke i noge put neba i u takvom položaju nekim čudom preživeo bombardovanje. Kad se sve svršilo, pitali ga začudeni drugovi: Sta uradi, Mate, jadan ne bio ? A ča ti gospu, morao sam, da me ne poznaju da san čovik reče mirno Mate.

vJJTrEnJAča @