Архив УНС — Црквени листови

наука ни једног приврженика. Но да би до смрти остали верни св. правосл. вери, да се не би повели за лажним учитељима, да се не би заразили учењем противним вољи божијој, нашао сам sa нужно, да вам предочим неистину назаренског учења, да вам докажем, да је тако иоповедање вере противно богу. Прва и главна заблуда Назарена та је, што не признају богом установљену јерархију, не признају тајну свештенотва. Да је таково учење неистинито и вољи Христа Спаситеља противно, сведочи евангелист Дука у гл. 6. ст. 13, и гл. 9. и 10., где описује, како је спаситељ изабрао апостоле; за тим св. ев. Матеј у гл. 10-тој прича нам, како је спаситељ св. апостоле одредио, да они једино распростиру науку његову, а на другом месту у св. Матеју гл. 28 ст. 18 и 19 јасно и тачно одређује дедокруг својим апостолима кад их шаље са налогом: „Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Ода и Сина и св. Духа, учећи их да све држе, што сам вам заповедио.* Речима „научите" предаје им спаситељ власт учења у цркви његовој, речима „крстећи их“ власт свештенослужења, а речима ж учећи их дасведржешто сам вам заповедио* влаот управе. Вдаот управе у цркви христовој јасно се види и из ових места св. пиома: ж и као што Огац поола Мене, ија шаљем вао којима опраштате грехе, опростиће им се, а којима држите, задржаће се* (Јов. 20 гл. 23 ст.). „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вао одриче мене се одричз; а ко се мене одриче, одриче се Оног који је мене послао* (ЈГука 10 гл. 16 ст.). До сад наведене речи св. писма јасно сведоче, да је спаситељ одредио, да само апостоли његови врше у цркви, коју оснива, учење, свештенослужењо и управу; искључиво њима говори спас : иднте учите, крстите, ко вао слуша Мене слуша. То тројако право и власт, коју спас даје својим апостолима, јесте суштина службе свештеничке у цркви. Ту власт вршили су у истини апостоди чему нам дела anov столска сведоче. Да не би те законите Богом уотановљене * власти у цркви смрћу апостола нестало, предали су они своју апостолску власт на то изабраним лицима. Тако ов. ап. Павде пише Тимотеју епископу Ефоском : „Не пусти у немар дар, који ти је дан по пророштву метнувши

старешине руке на тебе“ (Тћи. I посл. 4 гл. 14 ст.); а У другој посланици говори му: »Напомињем ти, да чуваш дар божији, који је у теби, како сам метнуо руке своје на тебе*. (11. Тим. 1 гл. 16 ст.) Из тих речи св. писма јаоно је, да су апостоли власт у цркви Хр. давали само појединим на ту службу избраним лицима; давали су је рукоположењом, усљед чега добивали су рукоположени по речима св. апостола „дар божијн, а саи апоотолски. Прејемници апоотолске власти у цркви звали су се епископима. Но како је број верних сваким даном све већи бивао, то се показао број аностолоких прејемника недовољан за вршење свиколиких дужностн међу христијаннма с’ тога пише ап. Павле епископу Критском: ж 3а то те оотавих у Криту да поправиш што ]в недовршено, и да поставиш по свима градовима свештенике, као што ти ia заповедих. а (Титу 1 гл. 5 ст.) Из свега до сад наведеног јасно се види, да је сам Спао основао у цркви својој службу са правом учења, свештеноолужења и управе; на ту службу одредио је св, апостоле, апосголи предали су то својим прејемницима, прејемници њихови предали су даље својима, и тако непрестаним прејемотвом прешла је та богом установљена служба у цркви Хриотовој на данашње служитеље св. олтара. II тако дакле Жазарени супрот јасном смиолу св. писма одричу богом уотановљену јерархију, одричу службу свештеничку, и тиме поотали су противници спаситељеви, јер је као што сте мало пре чули сам он ту службу ооновао. Они су иступилн из цркге Христове тиме, што не могу бити учесници благодатних дарова, који се свештенослужењем преподају; јер немају законитих лица. којима је то Христом сп. поверено. То је узрок што сам у почетку рекао, да је та заблуда назаренска прва и главна; они не могу имати ни правилног учења, ни св. тајаиа, ни управе апостолске, кад немају службе свештеничке, они дакле немају цркве Христово. А да је спас жедио да у цркви његовој служба апоотолска остане, рггти гагбгтгв-их, је- рекао — св* апоотоле на проновед: ж и ево ја сам с вама у све дане до свршегка века. а (Мат. 28 гл. 20 ст.) Ооим те главне заблуде, којом су иступили из цркве Христове, имају они и других кривих назора; тако у

ЛИСТАК.

ИЗВРТАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ИСТИНА У КОРИСТ ПАПСТВА.

(Наставак.) На западу су видјели, да учење св. Кипријана о једнакости у цркви свију апостола стоји у очевидној опреци с оним учељем, што га је проповедало папство и на чему је хтело да оснује идеју својега првенства.Приврженицима папског првенства показало се учеље Кипријана још згоднијим, што је оп сам високоштован у Риму као први мученик. И ево да би одклонили противуречност, у Риму употребују обична средства: изопачују веран смисао учења св. Кипријана о једнакости апостола и дају том учењу смисао савршено противоположан: „Апостолу је Петру дано „приматство" да би показали јединство цркава и катедре. Како се може сматрати чланом цркве тај, који оставља катедру Петра, на којој је основана црква ?*) Посље тога тај подмет постао је један од основа за утврђивање главарства ; на њега се ослања да пр. папа Пелагије 11. у својој посланици асирским епископима. Течајем времена очевидно се доказало, да је сачињење Кипријаново изопачено и изврнуто, а тако исто и други документи, којима су се папе служили, па то су увидили чак и сами штитници папског главарства у цркви**). Како је доказала критика, том самом автору, који је упо-

ipeoiio хоре речени кривотвор у сачињењу „о јединству цркве,“ припада и фабрикација већ савршено измишљених аката о папи Силвестру 111. и епископу јерусалимском Полихронију. У једшж ОД тих аката непознати автор стара се иоказати, да је Сикст 111. силом врховног суда, што припада свијема п*.пама у опште, будући је учинио преступ, судио самом себи.*) У другим пак актима тај исти папа појављује се пуновласним судијом над епископом Полихронијем**). Д а би се придало што више важности приведеним до сад кривотворима на западу била је састављена цијела књига под насловом „Liber pontificalis.“ У њој се у кратко излаже историја папа; у једном издању до 530. године, а у другом до 730. год. с једним само неоснованим доказом, да су папе издавали декрете за сву цркву. По својему опширноме плану „Liber pontificalis“ имала је велики значај за састављање фалсификација за позније вријеме у корист папства, као на примјер Псеудоисидорових декретала, декрета Грацијанових и др. Јанус подробније указујв на цијел, ради које је била састављена „књига о папама.“ По његовим ријечима автори те књиге имали су прије свега на уму, да преставе безбројне акте мученика, акте сасвим измишљене;

*) Jcmus, Le pape et le concile p. 142. **) Догм. пал. непогр. стр. 67.

*) Прича се, да је папа Сикст 111. бно окривљен у недјеломудриту. Иоводом пронесених гласова о папском преступу ииператор Валентијан сазвао je сабор. На том сабору сви сакуиљени оци, не ииајуЕн права судити папу, предали су тај суд њему самоме у руке. Сикст 111. изговорж над собом оправдавајућн приговор, а ииператор строго казнн главног пропошапа. Догм. пап. непогр. стр. 72.) **) Као што се ВИ Д И из измишљевих аката дегати Сикста 111. послани њиме / Јерусалим за извиђај посала на мјесту, лишавају Подихронија епископства. Посље тога је Полихроније опет успостављен на катедру своју пређашњу Сикстом 111. за указану помоЕ Јерусалиму. tbtd. стр. 73-74.)

114

пТШЈ МСТИНЕ“

Бр. 15.