Архив УНС — Црквени листови

гонп цариградског архпјеппскопа Јована Златоустог, п објављује декрет прогонства протпву светог архпјеппскопа. Далматпнски епископат осјећа ту неправпцу п просвједује. Еспхпје солпнскп на пелу тог еппскопата устаје на обрану поврјеђенпх канона, п упућује цару молбу у корпст светога првосвештеннка. Мало је наравно, прп тадашњпм дворскпм емугњама у Царпграду, корпстпо Златоустом овај просвјед, алп је за то он заслужио Еспхпју п друговпма му, захвалност, Златоустову, која се пзразпла у нарочптом писму, које је он Есихпју управпо. Тпјесна ова свеза пзмеђу далматпнске цркве п Царпграда морала је бпла постати јачом, кад је под Валентинпјаном Ш п Теодосијем П, 437. годнне, прешла Далмација п западнп Млплирпк под власт псточне царевпне. Ово се показало прп сваком бољем солннском митрополиту слпједећега доба, а и прп спљетскпм мптрополптпма кроз пеколико впјека, као што ће се видјети. М чим је впше јачала ова свеза далматпнске цркве са Цариградом, тијем је она слабијом постајала са Римом. У осталом мало је живота показнвала далматинска црква поелпје епископа Еспхпја, па чптав впјек. За Јована солинског (428-450) мало се што зна. 0 Јовановом нашљеднпку, Петру (450-474) зна се само толпко, да је у свезп био са аквилејским епископом. Трећим Есихпјевпм нашљеднпком бно је Глиперије. Овај је био прнје цар римски. Јулије Непос отме Гликерију царство и отера га са прнјестола; а да му не би био опасан као претендент прпјестола, нареди да га закалуђере п тада га постави за солинског епископа. Оа свијем је помљиво, да је врло мало корпсти могло бптп за цркву у Далмацији од таковог епнскопа, којп је на царовање научан бпо u којп је за казну постављен за епископа. Тек прп Онорију II солинском (493-505) почпње се локазиватп нешто впше живота, који се већ бујно развпја под трећпм п четвртим Онорпјевим нашљедником. Узрок су овоме бпле спољашње политичке прилпке. Било је доба, када је имала да падне на западу стара римска царевина. Те су исте прилике бнле узроком, што је ослабила била сада и она свеза са Римом, која је постојала првих година Y внјека. Алп је тиме узрок бпо п правац, који се почео био развијати у Риму првнх година тог истог Y вијека о власти римског епископа, а тако нсто п мало поучне борбе странака у Риму, од којих је свака за себе радпла, како бп свога човјека ставпла на папскп прпјесто, те се поред правплно изабранога папе често видпо сувремено да влада п други наметнути папа. Односп Есихија солинског са папом Зосимом познатп су нам. Можда је Есихпје и знао, како Зосим истиче папску власт над обласнпм црквама и ван каноничких граница своје јурисдикцнје; а судећи по ученостп Есихијевој може се дрл<;атн и по-