Архив УНС — Црквени листови

п тежњом сједпњења свпју хршпћана. Познатп су, на прпмјер, ‘ честп покушаји римских првосвештенпка да са западном сједпне сву псточну дркву. Унија дркава није нпкаква новост. Стара је то ствар, давно позната u западним п псточнпм хрпшћанпма, позната не само у теорији, но из самог жнвота, пз жалосне прошлостп. Пак? Неуспјех свпју тих покушаја најбоље показује, да тако велико дјело, као што је сједињење цркава, стоји пзнад сила немоћног човјека. Сва тежпна рпјешења тога чвора састојп се у разлицп особпна п духа двпју цркава, у току времена до крајностп заоштренпх и битних. Сводптп пх и измирнти узалудан је труд, тијем впше, што ту разлпку завршује собом с једне стране старјешпнство у латпнској црквп једног лпца, а с друге оскудица тога старјешннства п одлучно му противљење цијеле цркве источне. Удешавати дакле сједпњење цркава у таковпм љиховпм међусобним односпма, значп не сједпњавати пх, но пх још впше отуђиватп, п чак уводпти у непрекидну борбу. И док тако буде, дотле бездана, која дијели двпје цркве, неће се моћп зајазпти нп сада, нп у најблпжој будућностп. Другп је пут, којп водп к једпнству свпју хрпшћана у опште. Тај пут, једпни пстпнптп и поузданп, састојп се у повратку к науци п уредбама васпонске дркве нераздпјељене, тј. у сједињењу с псточном црквом православном. Но то не значп, да се све западне хрпшћанске вјеропсповпјести морају сјединити, на прпмјер, с црквом српском, тј. одрећп се свију особина свога засебног жпвота, п безувјетно примити све оно, чиме жпвп наша српска црква, све њене установе п обреде. Наша српска црква, псто као п црква грчка, румуњска, бугарска, руска п свака друга православна црква, узета на по се, нпје васпонска, него, као што рекох, црква помјеена, плп дпо цркве васпонске. У својпм особинама нпједиа помјесна црква нпје непогрјешпва, јер нп једној од њих на по се нпје даровао Господ својства непогрјешпвостп, но свима њима скупа црквп васионској. Непогрјешпво и безувјетно обавезно само је оно, што је усвојила п утврдила црква васпонека, п што без пзмјене чувају све помјесне православис цркве, као општп залог свог једппства; с тога за западне хришћане сјсдппптп се с православним пстоком нс значи претопити се са свијем у Грке, Русе, пли Србе, п примити спс наше обреде, мишљсња п облпке црквсиог живота, но примптп само оно што је главно п бптно, што је опште свим православппм црквама п што саставља догмат п божанску уредбу цркве васионске. Као што цркве: грчка, бугарска, румуњска, руска, српска, чувајућп своје мјесне нацпоналнс особине, остају ппак православпе, п састављају једну псточну православну цркву, тако се могу образоватп