Архив УНС — Црквени листови

др. Карића, којом одговара епископу Милашу на његову ускршњу посланицу. Ми што можемо овдје рећи, јесте то: кад се у свом почетку један и добар дио источњака придружио католичкој цркви с источиим обредима, би.то је јакога покрета, те и најбољих нада, да ће унија ухватити чврста корена, те ту и ако у маломе бити зрнце, које би послс родило благословепим и обилатим родом, те било свети мост сјединењу једнокрвне, али вјером растављене браће. Наде се распрсле, а узрока је више. Сувиишо би било говорити, како грчко источњаци нису могли мирне душе прогутати одцјепљење једног дела њиових вјерника, па су своју мисионарску службу вршили вјерно подмећући клипове унији; а да се и крв прољевала, ствар је прешла у историју, Ну уза све противштине, грчко источњака, да је било правога одушевљења у оних, који су били и који су дан данашњи звани, да раде, ми велимо, да се неби било дошло до овога, до чега се на сву жалост дошло, да на прсте можеш избројати унијатске вјернике; а и без пророчкога духа тврдимо на темељу наравног процеса, ослоњена на нераду; да, пође ли се овим кораком низ брдо, неће се требати мучити, ни главе разбијати бројањем, а лијепе цркве и жупнички унијатски двори казиват ће, да су то часни споменици уније, која доконча живот у цвијету младости своје/ „Ми тврдимо, а желели би, да нас тко год побије да су очитоме пропадању и скорој пропасти уније најкривљи предпостављени, бива Крижевачки владика, па онда жупници, који долазе амо, да пзврше свој тиротнији , да се ослободе опда оне Сибирије, каква је за њих Далмација у духовној пастви. Ми би желели знати, што су крижевачке владике учинили за далматинску унију? Ништа! Само што су у свој шематизам бележили, нека јавност види, да и преко Велебита, у кршној Далмацији, има њихових овчица, али за које би се морали и старати. Колико их је у ово деценија, од кад је у Далмацији најављена унија, дошло и походило своје стадо, одушевило га и окрепило за будуће борбе? Ни један. Или боље јест садањи владика дошао у свему своме сјају пун обећања, да попут метеора просвјетли и нестане га. Што је до жупника констатујемо, да су то, уз часне изнимке, све људи, који свој положај, кад приме владикине одлуке, да путују у Далмацију за жупнике, сматрају понижењем, казном, запостављањем, а лрема томе иду не но ааостолскоме иосланству , већ једино живјети, а живећ једино бројити уре и трене, кад ће му сванути сретни дан, да поздрави Далмацију, и то поздравом вечног растанка. Од њих се не тражи, да буду Кирили и Методиј, а ни Јосапати, али једно грчко-источњаци могу се веселити, да долазе тамо унијатски жупници, који боље пего ли исти њпхови, својом апатијом и очитом синекуром примпчу њихове интересе. Да како, уз оваку, ако ћете индиректну или добру припомоћ апатије предпостављених амошњој унији; грчко-источњаци а на челу им владика Милаш и то без вике и буке „зепзгт згпе зеизи “, усвајајућ само себи право, да подигну свој верски аукторитативни гла.с над насилном римском пропагандом? Најновији догађј буди доказ“.

106

ХРИШЋАНСКИ ВВСНИК