Архив УНС — Црквени листови, 01. 10. 1910., стр. 8

нетачно схваћене хришћанске истине, па да успостави прави смисао оних истина, које су биле рђаво тумачене. Спиритизам дакле не учи ништа ново. Али зар је маленкост, кад се јасно и непобитно доказује да иостоји душа, и да она преживљује тело ; да и после телесне смрти, душа задржава своју индивидуалност, да је неумрла, да има казна и награда на оном свету ? Многи у то све верују, али, обузети неком неизвесношћу, говоре ипак у себи: „Али ако то не постоји?!“ Колико их је загрезло у безверство, јер им је будућност била представљена у облику, који се је противио њиховој увиђавности. Није ли зар ништа за човека, који се колеба у вери, кад узмогне себи рећи: „Сад сам сигуран ?!“ Не значи ли зар то ништа за слепца, ако опет прогледа ? Чињеницама и логиком одстрањује спиритизам мору сумње, те враћа вери оне, који се од ње беху удаљили. Он нам одкрива невидљиви свет, који нас окружује и усред којега, ми и не слутећи, живимо; упознаје нас са условима cpehe или несреће, што нас чекају, предочавајући нам као примере оне, који су живели на земљи; објашњава нам узроке наших земаљских патња и средство, којима их можемо да ублажимо. Буде ли се спиритизам довољно раширио, наступиће услед тога распад материјалистичких доктрина, које неће онда моћи да одолевају очевидностима. Уверен о величини и важности будућег свог постојања, које је вечно, и поређујући га са неизвесношћу земаљског живота, који је толико кратак, уздиже се човек мишљу над сићушне људске обзире; познавајући узрок и сврху својих невоља, уверен да су исте средство, које води бољем стању, подноси их стрпељиво и с преданошћу. Примери оних, који долазе с оне стране гроба, и који нам описују своје радости и болове, доказују нам не само да има будући живот, већ уједно и то, да правда божја не оставља без казне ниједно опако дело, као што не оставља ниједну

80

СПИРИТИЗАМ