Балкански рат

Страна 42

БАЛКАНСКИ РАТ

Број .1

Поход поравске аетеће брдгаде БЕЛЕШКЕ ЈЕДНОГА КОМАНДИРА I На граннцу! — Вораа на Свирцш — Српсна ппс^а на трној караунн — Копа је лек од рора — Засвда — Борба пред Прнштином Косово је наше — Глад је опасна зверна — Стрна нас кнша бнје — У Снспљу — Енспеднцнја да Тетова, Гостинара н Дебра. Ко се не сећа оппх пурппх дг.па, о у.обплизацпјп, коме још нпјо свеже у памеш сво опо, што се тих дапа догађало не само у Београду, већ и ио најзабаченијим селима Краљевине Србије. Тога дапа, 17 септембра, када је објављена мобилизација пелнсупне војске у Србији, и /а сам из 11. пука, који је у Крагу.евцу био, прекомандован у први прекобројни пук, којп је био у саставу летеће бри гаде, под командом пуковника Стеве Миловановића. Задатак ми е био да ствррим мгграљеско одељетве.

ким иародпма. —• — — - - — — — — — У Ниш смо стигли истога дааа у 8 часова у взче. Ниш је био препун силна света. Ту је било грађана, сељака, војника црави калејдоскоп. Било је тешко кретати се по њему од масе, која је притисла улице, а камо ли наћи хотела, где би се могло преноћити. Задовољисмо се и патосом у једној Лтеханици на крај Ниша, само да не будемо под ведрим небом, из ког је полако ромињала ситна кишица, којч је до коже пробијала. Сутра дан [имао сам за задатак, да од једног списка на хартији, створим и у живот уведем јединицу, која треба да улева страх Турцима и Арнаутпмп, а то је митраљеско оде.љење. Рацило се и дању и ноћу, за ручак и вечеру није се знало да после пет дана напорна рада од онога мртвога списка створимо живу снагу епособну за борбу, за окршај са непријат! љем, па ево нас, где смо и до Гостивара догурали, а одавде како Бог да. За Лесковац смо по пли 26. сеатембра, гурајући преко 40 км. дневно. Марга је бпо колосалан. У Лесковцу се нисмо дуго задржакали, само гато смо заноћили, н већ зо-

Ма&едонпн четници граде бомбе

Како је објављена мобилизација, ја се ва брзу руку спаковах, потрпах све потребе у један повећи сандук и сутра дан —- 19 септембра, — седнем на воз који ме је зребао однети за Ниш. При поласку из Крагујевца, опростим се са млађим братом, који је тада био резервни пешадијски поручник и мајком; кад сам иришао мајци да узмем „збогом", и Поред све своје воље, да се покажем храбар — потекоше ми сузе на очи; моја мила мајка испраћајући три сина, три официра, три своја хранитеља, храбрила ме је и соколила, велећи, да ће ипак све добро бити, да сам се за тај позив и спремао, и да сада треба Отаџбини и живот жртвовати. Воз је био препун; тискала је се гомнла света, и све је јурило у вагоне, који су били дуике пуни тако, да су чак и кровови од вагона били начичкани војпим обвевницима, који су се утркивали ко ће пре стићи на зборзо место, као да иду на свадбу, а не у рат против петвековног непријател.а, против једне силе, која је некад претила и самом Бечу! Па ко је био тај, који је ту силу од Беча одгонио, ко је био тај, који је стално био на мртвој стражи за Европу — Аустро - Угарску, од силне Турске најезде, то су Сдовеии то су они који хоће и да га са Европског континевта сасвим удале, да га уопште упуте на Његово старо огњиште, одакле је толико стогина година иретио не само нама малим, већ и онима, на северу вели-

ром раном кретосмо за Лебане, одакле смо 28 октобра кренули ка граници до Тупалског виса Ово је био строховит марш; све уз брдо, по киши и блату, која нас је целим путем пратила Ишло се само напред и напред. Ту, на Тупалском вису задржали смо се неколико дана. Ту смо се, морам признати, цчрски одморили чека ући даљи развој догађаја, наредбу, да кренемо на пепријатеља иуном снагом, да га < дгонимо са нашеГ земљишта, које је већ пет стотина година, притиснуто његовим канџама. У четвртак, б, октобра, крену.смо се даље, још ближе граници; испред нашег, 1 пука, кретао се II пук у претходници, Тек што смо измакли око 10 км. кад зачусмо јаку паљбу. Нага II пук беше наишао на Араауте и коц карауле на Свирцима са њима се сукобио. Одмах изнесмо на рукама уз брдо 4 топа, те караулу сравнисмо са земљом, а пешаци на јуриш отераше Арпауте, са њихових положаја. Борба је била огорчена, трчјала је 2 сахата. Ми смо имали до 70 рањених, а око 20 мртвих; од рањенпх била су и 2 офици а, који су до сада већ оздравили, и који се налазе у својим командама. То је био први дан борбе. Наше психичко стање не уме.ч описати, али у свима нама узчврела је мржња и освета према Арнаутима, који су натли за паметно, да бране турску царевину, којој је дошао крај у Европи. Нама је овладало тако расположење, да ни једног Арнау-