Балкански рат

број 3.

У СЛИЦИ И РЕЧИ Страна 43

тина, кога ухватимо са пушком у руци не пуштамо, да му одмах судимо. Истога дана стигао је глас, да је рат објављен. Шале више није било, Морало се само напред, натраг никако, 1. пук за време борбе био је у резерви на месту које се зове Сијеринска бања; ту смо приноћила две ноћи и 7. октобра изјутра, кренули смо ка караули Лисице Ишли смо једном дубодолином, чији пут беше широк свега 2 — 3 стопе, колико да може један човек ићи. Са свију страна види се само стење, а кад се бацн поглед горе види се небо узано и стешњено од планинских висова, а долином, управо теснацем, којим се крећемо вијуга речица, коју смо преко стотину пута прегазили, пошто нам је често пута стазу преливала. Иред вече стигосмо у Туларе, где смо се сви надали да ћемо преноћити, али на пашу превелику жалост, добисмо наредбу за кретање ка Лисици. Целу боговетну ноћ крхали смо се све уз брд~>, и крсз шуму у којој нас је обавијао густ мрак, да се прст пред оком не види. Кроз кишу, по грозном блату кретали су се и коњи са тешком муком, а што смо ми претрпели можемо само знати ми, погато се то недд описати. Ишли смо све дремајући и клатећи се од умора неиспавани и гладни Коњи су уз пут падали. Ово су биле неописане тегобе, и не знам чему да з>хвалим, али цело моје оделење — људи и коњп — стигло је на Лисицу у 3 сахата ноћу читаво, али до крајности ум >рни И поред спег умора, колико сам, не само ја пего сви, били ерећни и весели, кад чусмо на караули српску песму: Мој ј .блане, шири гране. Прави дебљи хлад, Нека ми се нахлађује М >ј ђпдија млад. Очас се створи музика; заигра се српско коло, нико нвје био уморан. На караули је био паш трећи позив. Они нам на брзу руку испричаше, да су наше комите, под кишом куршума, отели караулу од Турака, и да су они као страже ту остављени. (Свршиће се)

Нз смршк Турсне,

Муслиманско гробље у Скопљу.

Трчв на’ паннтн! — Сличица нз ошбојјеног Новог Пазара На неколико дана по уласку наше војске у Нови Иваар, скупичо се неколико коморџија око једног салепЏије, пију салеп и разговарају о борбама око Иовог Пазара. Један оД њих намигну на остале, окрете се салепџији, па ће му рећи: — Је ли ти, бре салепЏијо! Које си вере? — Ја?... ја прави Турћин одговори овај. — Шта велиш, Турчин! а?. К“аки Турчин, кад чисто говориш српски?! пита га коморЏија, Хе, јес валл’а, баш прави муслиман, рећи ће СаЛепџија А, јеси ли се ти борио противу нашс војске? пита га даље. Јес валл’а, бијо сам се те још како! одговара са лепџија, и налива филџане салепом. — Знаш ли зашто си се био са Србима? пита га. — А што ћу му ја то да знам! одговори, слежећи рамена, и служи даље салепом. — Па како си се био, кад ниси знао зашто, пи тао је коморџија А како да се не бијем — одговори салебџија озбиљније — кад ме позваше у беледију (општину) и утрапише ми пушку у руке; и веле; Ево ти је, на! па иди удри ђауре; а ја загштај: па које ђауре да бијем? наше, или оне преко границе? О они; иди, иди море што оклеваш! Наши су већ отишли тамо, па ћеш их наћ! И ја пођи, а Бога ми сам по ајле путовао и нађем наше све по шуми, растурили се по овој, баш као јарићи с пролећа, кад траже брста; али, ево ти ба:п истину говорим, ишо сам, али без воље, и тада заћута.... Коморџије пак, добили вољу да их салепџија његовим простодушним причањем занима, па ће му рећи: Де, де, што си се ућутао! Причај шта си радио тамо, и и јеси ли пуцао? Оалепџија се није дао дуго молити, већ пх прво као практичан продавац, послужи салепом и отпоче прнчу, пошто обриса руке о своју прљчву прегечу: — Питаш ме јесам ли пуцао!. Па ја пгга ћу, до лп да пуцам, и баш доста сам пуцао! Али, што виђо, виђо! — А шта си то видео? питају га рндознале ко морџије. — Хе, болан, напаст! . Заузели ми бусије, и наперили пушке па као на свадби: гру гру гру, гру! а се ваши појаве. а ми оспи, осп! 11а пуцај, иуцај, а они све ближе; ми пуцај, они јопет ближе: па се још п кикоћу, а ми удри ко брже: гр, гр. гр. гр! они ко' поасплп, па ев, овак, до пред нас, — показује руком, — и кад ли ти мој брате јурнуше на нас баш ка’ и манитн! .. трче ка’ ћорави па ево га за гушу!.. Шта ови моји учинише дина ми мога ја незнам! Ајакадвиђех ову напаст, да завик ше: уа! уа! (ура!) уа! к’о да хватају зечеве бацих пушку, па бјеж’ кућп, (коморџије ухватили се за трбух па се тресу од смеја). Уз пут ниђе се нисам осврнуо од зорта! Кад код куће, и таман да седнем, да се издувам, док ти мс сви моји заокупише: веле а што си побјего, плашљивицо ли једна! Зар нсзнаш да ће те стријељат за бјегство?!... Ја се од све муке и зора у бјегању, па и насмијеши. и велим: а ко ће ме стријељат на ову пашу пропаст, кад су се и они сви разбјегли, ка’ и козе на грмљавини! И ено их гор, по стијенама ђе се врзмају баш ка и брљиве овце; па ћу им рећи: бјегајте по стајама да вас не виду Срби, и ја ти загреби даље да потражим моје, и бога ми сам дуго.тумарао по кршевима, докле их не нађо иза стијена, иза којих извирују ка’ и миши из рупе: кад ме згледаше, окупиш! се око мене, и веле: А ђе ти је пушка несрсћо ли јена! Ја, иа, уозбиљио се, па ћу осорљиво одговорит: ја богме изломих је сву о српске главе, а шта ви учинисте? ., побјегли, а?!... Имам ја код куће двије мартинке, па ћу их донијет прије зоре, и тада ће мо се поклат са Србима; и кажем да сам дошао до њих да видим само ђе су, али се мислим у себи, не виђосте ви мене више. Другога дана дођох кући прије зоре, нађем све моје здраве, питам их, како прођосте од Срба! Веле, ништа ти красније! Нико нас, ама баш ни прстом није такнуо.... Коморџије задовољни овом причом, раздрешише кесе; дупло пдатише попијени салеп, и одоше зацовољни, правећи уз пут мрсне вицеве на рачун салепџије, који је бегао главом без обзира испред наше војске. Рашка, 4 децембра, 1912, год.

Глиша Марковић.