Балкански рат

Број 5

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 79

Заузеће Санрка — ИЗ БЕЛЕЖАКА ЈЕДНОГА НЕТНИКА. Глас о мобилизацији српске војске затекао ме је у Београду где сам био на студијама. Како је био силан тај глас, који је наговештавао да ће и мојој браћи у Старој Србији синути сунце слободе, које и мене топло греје у слободној Краљевини. У Хотел „Паризу" нађох старог и уваженог проту г. Милана Ђурића. Он беше сав срећан; на лицу му се озараваше младићска свежина. Ја му рекох да сам готов да пођем у помоћ својој браћи. Лрота ми благо, смешећи се, рече:

су долазили с леве стране од нас. Старл четник Илија већ је био на свом послу. Узе пушку и оде мало напред, за тим се врати и извести нас, да су турски кордуни, који су се раиије повукли с овога места од четника, напали на село Тисовицу. Војвода одмах нареди полазак ка селу у разређеном стрељачком строју. После једног сата трчећи изађосмо на једно брдо више Тисовице Војвода нареди, да се одатле пуца плотунима преко села, да би дали Турцима на знање да смо и ми ту. После ове прве ватре Турци напустише село и повукоше се ка Калипољу. Ми се полако спустисмо у село и заноћисмо код виђеног сељака Радоја Чкоња.

„Вукота, причекај мало док се изврши мобилизација војске па ћемо заједно у Санџак, тамо нас браћа зову“, Нисам у стању исказати силно одушевљење у томе часу, кад видех старину Прота, како му сваки мишић игра од радости и дубоке наде у вечну правду. Обећах му да ћу причекати, али у себи иомислих „Морам ја пре тебе добри Прото“. Одмах после тога отишао сам у Ужице не јављајући о том ништа Проти. Тамо нађох своја два друга, који већ беху спремни за полазак. Истога дана је био спреман и IV. пук Стевана Немање да отпутује на Јавор. Добротом г. Павла Вујућа, професора и , резервног поручника_ добих и ја ратну спрему. С друговима се придружим војсци и нисам се од ње одвајао до српско-турске границе на Јавору. Истога дана у вече стигосмо у Ивањицу у најбољем расположењу. Војска је била одушевљена и весела. Овде нађох Срету Вукосављевића, учитеља из При јепоља и војводу усташа из Санџака, > који је био овде на лечењу од задобивене ране. Рекох му, да желим с друговима ступити као четник у његову чету, која је већ оперисала по Сан.ц џаку. Он ми одговори „Хајде гграво на Јавор, а ето и мене кроз неколико дана, док се мало опоравим". Сутра дан зором продужили смо заједно с војском пут на Јавор. Војска са своји-м официрима била је веома расположена, те нико није ни осећао умор од пута по врло хрђавом времену. У вече тога дана били смо не српскотурској граници. Ту се војска улогорила и чекала час кад ће јој њен врховни командант Њ. В. Краљ Србије Петар I. издати заповест да пође у свети бој за народ свој. Војводин долазак очекивао сам с највећим нестрпљењем. Овде нам дођоше још неколико нових другова, студенти из Србије и Санџака. Било нас је свега десетак. Сви смо са највећим нестрпљењем очекивали војводин долазак. У суботу 29. септембра испуни нам се и та жеља. Долазак војводин све нас је јако обрадовао те се сви скуписмо око њега, сваки је имао по нешто да га пита. Он нам саопшти, да будемо потпуно спремни, јер ћемо одмах прећи границу. Нашој радости не беше краја. Скоро целу ноћ провели смо у ћеретању чекајући расвитак дана. Рано изјутра војвода нас је затекао све спремне па нао онда упозна са старим четником Илијом Поповићем из Берана. Око подне већ смо били у Новопазарском санџаку на караули Дебелом Брду. Тек што смо сели да се мало одморимо чусмо плотуне пушака, који

Бој на Чукама Пред саму зору стража нас извести, да се чују плотуни турских пушака у селу Буковику испод самихЧука Калипоља. Одмах се упутисмо тамо. На путу нас извести једзн сељак, како су Турци из Урсула и Кладнице напали на Буковик; пале и пљачкају српске куће. Наши тамошњи сељаци с једном четом устаника храбро су се бранили од ових познатих зликоваца, али навала Турака била је велика, те су их Турци пре нашег доласка потисли и заузели буковичку малу и цркву, коју су потпуно искварили. Војвода с десетак четника упути се иза огранка једног брега, који граничи Буковик с јужне стране да би напао Турке с леђа. Ми остали остадосмо да бранимо његов прелаз од Туака. Чим је војвода стигао на брег. поче вападати плотунима на Турке с леђа, а ми смо их били с бока. Турци изненађени овимвојводиним нападом почеше се повлачити каЧукама, где су имали два шанца, Сад смо ми могли наступати једном косом према шанцу, јер је војвода био на таквом положају да је гађао право у шанац и бранио нам наступање. Наступање је било веома тешко због унакрсне ватре од Турака и наших. али ипак успешно. Турци се морадоше и одатле повући преко кршевите висоравни Чука другом шанцу, који је био на самој падини те висоравни. На левој страни ових положаја налазила се друга чета на вису Јастребцу, те је с бока обасула Турке ватром при повлачењу. Ми смо већ били на рову шанца. Моменат је био свечан кад забрујаше звуци народне химне „Боже правде...“ У шанцу нађемо неколико мртвих Турака и један великп бакрач меда, кога Су Турци опљачкали у Буковику. Били смо гладни те нам то добро дође да се подкрепимо, Али стари четник Илија Поповић није губио време. Он је почео одмах наступати к другом шанцу те смо и ми њему следовали. На једном Турци почеше искакати из шачца и повлачити се, Сви смо се питали: „Шта то би!? Доцније нам би све јасно. Турци су били изненађени нашим страшним дејством и одмах су почели искакати и напуштати шанац, али племенито и храбро срце Илијино престало је куцати за увек. Непријатељско тано погодило гд је по сред чела. Својом херојском смрћу оставио је вечан спомен међу својом браћом за чију је слободу и свој живот жртвовао. (Свршиће се.)

Наши у Санџаку: коњица у изви^ању