Балкански рат

Страна 78

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 5

Путнику падају у очи, кад поглада са града на варош, три турске џамф; две у граду а трећа V Топани, које немају тако велике шаљке, као оне у Ђаковици, Призрену и Пришгини Посматрајући пристаниште поглед се путников зауставља на српској тробојци, која се вије више пристанишга. на оној српској тробојци која је 500 и више година чезнула за српским морем, за Доачом. У близини присганишта је врло лепа православна црква и сахат кула. Све су школе, и турске и гркке, по споредним улицама и више изнесене у брдо, јер има више про стора за њих, али су сада затворене због рата као и наше, јер су многе претворене у болнице, а по неким станује и војска. Куће су све окречене и лепе. Капци, којим дућане затварају, премазани су плавом бојом те све куће дају изглед лепе и чисте вароши, а улице се сваког дана чисге. Блата има само пр споредним улицама, изван главне чзршије, које су у равници и када киша пада, иначе је цела варош сада чиста. Природа је у Драчу веома богата и издашна, а клима у ово доба тако умерена, да сада нема ни једне пећи по кућама нити по кавгнама. Снег готово овде никад и не нада, а и ако пада, он само неколико часова траје, па се истопи. Киша зими иада готово сваког другог дана, а преко ноћи дувају врло јаки ветрови, али не хладни. Дакле. цела зима изгледа као код нас април месец. Град Драч има 6 000 становника, од којих је 2500 православних хришћана, нешто католика а све је остало муслиман, већином Босанци. (наставиће се )

Џш ш Гаакнша

— Херој са Напрчана На нашој слици видите челик Србина из лепог нашег Галичника, који је силно љубио свој народ и слободу, па за њих своје груди често излагао куршумима и најзад и свој живот положио, само да му родни крај добије — слободу. Војвода Доксим је из реда оних наших четника, који се својим јунаштвом никад није разметао, али је када дође „сгани пани“ увек показао, да је достојан сгарих опеваних наших хајдука, јер је био у стању „стићи и утећи и на страшном месгу постојати". Доксим је бчо интелигентан човек, извесно најјача интелигенција свога краја. Школовао се у Призрену и Београду и био је у своме крају учитељ све док није почела четничка акција, а тада јој се предао свом благородном душом својом. Био је неустрашим и вредан и Српство у Галичнику и тамо где је он као орао крстарио са својом храбром четом никад неће забсравити свог заштитника, свог омиљеног војводу. Када се четничка акција, под утицајем нових прилика утишала војвода Доксим оставио је пушку и бомбу, али се више није могао дохватити пера и креде. Није се вратио у школу но се посветио трговини, у којој је, благодарећи својој бистрини и интелигенцији, показао врло лепе успехе. Трговао је вином и др производима, којима је нашао врло добру прођу у Кајиру и Александрији, где је могао лепо успевати са знањем језика енглеског, турског и арнаутског, које је говорио као и свој матерњи језик. Када се осетило, да се на Балкану нешто спрема и да предстоји поновна подела Косова Доксим је дигао руке од трговине, напустио је своје послове и похитао у Србију, да спреми Чету и са њоме помогне српској војсци у извршењу њена задаТка. Он је сматрао за највећи грех да седи скрштених руку сада када Србија чини један управо очајнички напор и подиже сву своју убојну силу, да његовом родном крају донесе слободу. Пре но што ће српска војска прећи границу он је већ саставио чету малу 1В али

одабрану и са њом је био у претходници прве армије, којој су комите учиниле драгоцене услуге. На Нагоричану тамо где се крв највише лила биле су — комите. Турци су страховито наваљивали много надмоћнијом силом, али напр°д нису ни корака могли, јер су пред собом у првом реду имали комите, ко ји су с презрењем небројено пуга гледали смрти у очи па јој се и сада у очи смеју. Турци су ту осетили истинитост оне стиховне мудрости: „Бој се, оног ко је свико без великог мријет јада! “ Комиге су давале отпор, који се неда скршити, али их је све мање бивало. Падали су као снопље, али Турчину нису дали ни сгопу напред. Ту падоше смртно рањени војвода Дејан, војвода Бабунски, војвода Долгач, поручник Ранковић. поручник Ковинић и други. Смрт ту покоси уз добросрећног попа Гапона и небројене лруге неустрашиме четнике и храброг имвзј воду Доксима, који је своју скупо откупио главу. Борио се као лав и продирао напред. Када су сутра дан наши по крвавом разбојишту прегледали пале јунаке на сто метара испред свих осталих наших војника и четника нашли су свега искасапљеног Доксима, а око њега безброј мртвих Турака, које је са земљом сравнио херој Доксим. Спомен таквога јунака вечно ће живети у благсдарном српском народу. Слава и част имену његову! *Ј«С« Ћ нп егае. Кнегиња Јелена. — Први лист данашњега броја украшујемо ликом снмпатичне наше Кнегиње, јединице Њ. В. Краља, сулруге кнеза Јована Константиновића, која је неизмерну своју љубав према своме народу и Огаџбини показала и у овим озбиљним данима, похитавши првих ратних дана чак из далекога Петрограда на бојно поње, да и сама пружи своју сестринску помоћ рањеној браћи. Оно неколико нецеља што их је у Србији пробавила провела је највише по болницама, међу рањеницима, који су благосиљали благородну душу и племенито срце наше младе Кнегиње, коју ће за то Вог наградити дугим и срећним животом. Наши под Једреном. — Велика наша слика приказује живот наших војника прец опсађеним Једреном за време примирја. После дуге борбе и мука по рововима и опкопима када је објављено примирје војници дануше душом и искочише ван ревоЕа из којих ни главе нису смели помолити, ако им је живот мио. Бадње вече је. Војници из целога седмог пука другог позива, наши Београђани, искупили се око колосалних ватра, на којима пуцкарају бадњаци, а око бадњака другови се похватали у коло па тресу ли тресу уз танке гласе малих двојница. Мало даље на ражњевима врте се многи Божићни прасци, које ће залити румеником вина, кога је доста, и доброг и јефтиног под Једреном. Снимак је овај оригиналан, а дело је једног угледног француског уметника који се случајно нашао у опсадној војсци, па га је расположење и добра воља српских војника толико изненадила, да је осећао потребу, да овај моменат у слици сачува за будућност -ј- Љутомир Ђор , ђеви'ћ је пошао у кумановску битку као капетан друга. класе и. командир чете у 18. пуку,:а из битке је изашао као — мајор. Он је, уз мајора Војина Поповића, војводу Вука, једини српски официр коуи је добио такво признање за херојско своје држање. Кумановска битка истакла је читав низ живих и славно палих:јунака, а први међу првима је мајор ЈБутомир, који се лавовеки борио с својом маленом четом с читавим турским корпусом и овоме је могао не само да, супрот стане но и да га задржи у продирању. Оно што је мајор Илић у српско турском рату, а јјКатинић у српско-бугарском рату то је у кумановској битци мајор ЈБутомир, чија ће се слава проносити ,докде тече*сунца и месецафдокле и последњег Србина траје.