Балкански рат

Брбј 5

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 71

Прва шртва Косовске идеје — Почвтак борбе иа Пердарима и ногнбија поручнииа Пилана М. Поповића Пре но што је рат објављен и наша војска добила наредбу да пређе границу крвожедни Арнаути изазвали су крвав сукоб на Мердарима где је, на вероломан начин, само због своје благородне душе, племенитости и казаљерства илатио главом млади артиљеријски поручник у резерви, париски студент Милан М Поповић. Пре но што се отворила борба на Мерларима једна већа група Арнаута са белим марамама на пушкама појавила се из једиога шумарка и пошла ираво нашим редовима довикујући : — Нашинци смо I Нашинца смо ! На предстражи су биде неке чете трећег пешадијског пука другог позива. Војници нису веровали овој предаји но су појединачно избацили на њих неколико метака, на које Турца вису одговарали но су се хладнокрвно прнбдижавали нашима.У томе моменту истрча иред наше редове водник, комита поручвик Милан, који је на себи имао своју официрску униформу без еполета. — Не пуцајте! То су наши, они еепредају! грмву Милан и емело се стави између две ватре и потрча у сусрет долазећим Арнаутима. Наши обуставигае пуцање, а у том се Милан приближи Арнаутима. Нзихов вођа му нзафе на сусрет и њих двојица се загрлнше и срдачно изљубише. Арнаути предвођени Миланом приђоше нашима, а и наши видећи српског официра пред Арнаутима напустише своје положаје и пођоше им на сусрет. 0 час се направи гомила Срба и Арнаута, који се нису могли објаснити, јер међу нашима нико не знађаше арнаутски, а Арнаути ни један нису умели ни бекнути српски, а видело се да би да се објасне. У том гомили приђе командир друге чете, резервни пешадијеки поручник Добросав Урошевић, профшсор из Београда. Видећи измешане наше војнике с Арнаутима поручник Добросав мимиком Арнаутимв показа, Да треба да положе оружје када се предају. Какво изненађење за наше када Арнаути не само не послушаше овај позив но сасвим дежерно затраншше — да наши пололш оружје ! Док се наши официри згледнуше Поћовић се окрете вођи Арнаута да га љубазкб увери, да је безбедан и да он са својом главом јемчи, да им ни длака с гЛаве неће фалити, када крвожедни Арнаутин неочекивано у тренутку ока трже своју каму и док би уДарили дланом о Длан сјури је у племенито ерце витеза Милана. У том остали Арнаути Ирипуцаше на гаше Један ПоДнаредник је био још толико приСебан, да је скоЧио и убио Арнаутина, који уби МиДана, али и сам ту плати главом. Код наших војнИка наста паника и Нагнуше у бегсТво. АрНаути се користише близином једнога шумарка и о час се изгубише. Када су се наши повратили од Првог изненађења нису могли више гонити вероломнике, јер им је шумарак пружао сигуран заклон. 1Јушкарање између наших и Арнаута настављено је цео дан и Целу ноћ. Када су сутра дан Арнаути отерани артиљеријом на месту ногибије нађен је поручник Милан, коме су Арнаути скинули чизме и однели сат, и поднаредник, који га је освеТио. Арнаути су евоје погинуле собом понели.

Артиљеријсии поручник 1 ИиЛЗН И. ПОПОВИћ погинуо као водник комита 3. октобра 1912. године На Мердарима

Мртво тело поручника Мнлана, који је имао ту срећу да буде први почасни гласник, који се вијнуо у регионе бесмртности, тамо „ђе Обилић над сјенима влада“, пренето је са Мердара у Ниш, и тамо је до преноса у Београд лежао у капели код Ћеле Куле. Наш уредник десио се у капели у моменту, када је јунакова мајка стигла из Београда, да целива хладно тело свога јединца, кога је тек пре који дан испратила с најлешпим надама, да свети Косово. Он тај састанак јунакове мајке са палим јунаком онисује овако: На сред капеле, у црно платно, увијен лежи лега младог као капља росе артиљеријског поручника Милана М. Поповића. Тек што сам се пред хладним телом јунака лрекрстио уђе у капелу једна отмена госпођа у дубокој црнини. у пратњи једног потпуковника. Та дама била је мати мртва јунака. Настаје језовита слика: Мати прилази мртвом сину, скида са лица ј чоју, и укочено га гледа, без једне сузе. Тренутак доцније паде на свога сина, обасу пољупцима његово хладно лице и онда тек почиње тихо јецати и шапутати: — Сине мој, л,утиш ли се, што те мајка љуби, што ти мајка плаче? Ти си ми казао при растанку. Не илачи , мајио\ Ју пагсопа мајна пе треба да плаче! И зацело је ретко срце материно, која кроз тихо јецање над мртвим јединцем говори: — Војниче мој, само када те нидим ; нада те Лрпаути и Турци нису исек ли , нећу да плачем\ Ти си јуначни нао за своју Отаџбину. Ја сам јунакова мајка! Моменат пун туге и жалости и мени се оте дубок уздах из груди и горко з плаках за овим младим животом, који је могао много дати у будућности Отаџбини, која се на крви и костима његовим и његових славно палих другова поносно подигла и проширила. Милан М. Поповић син је јединац пок. д-ра Милутина, у ВеограДу је, увек као први међу првима; свршио осноану школу, гиМназију и В' јну Академвју. Кратко време пред ратом ис.тунчо је из војске и пошао у Париз, где је студирао правне науке на тамошњем Универзитету. Када је намирисао барут оставио је Париз и пошао на границу, да се као комита бори и ето где паде као прВа жртва Косовске идеје, која је силним генерацијама била само леп сан, а данас је пуна јава. А хвала за тај велики чин, за сТварање најславнвје епохе у историји нашег народа припада у нрвом реду онима, који су крв своју пролили и животима својим откупили те успехе, којима ће се нација наша на веки веков Поносити. Дете отмене куће, поручник Милан је био ке" еамо одличне сТручне спреме но је био друштвено најобразованији и један од најваспитанијих орпских официра. Српски официрски кор изгубио је у њему члана, који би га досТојно могао реирезентовати на сваком великом европском двору. Хвала нека је мајци, која нам га је родила, а част уепомени и имену његову, које ће бити Забележено међу првим палим Косовскнм осветнициМа ! ~Слава јунаку славно палом ! Слава Милану Поповићу!