Балкански рат

Страна 82

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 6

ЈЕ

и

„...Скопље је пало!“.. Не, Скопље се дигло На крил’мг, орла двоглавог и белог. Скопље се дигло! .. лешеви су пали!... А крв је текла народа нам целог. И вали крви Скопље су нам дигли Горе, и више, где је некад било, И само над њим дух Душанов лебди И витезова његових му крило Београд

0, стан’те, сени, витезова палих Пред Скопљем царским, Кумановом рујним, Стан те и чујте: кандила вам палим За покој душе животом вам бујним. Палим га жаром што воковима тиња. Да плане пламом сав сте живот дали Нек вам је слава!... а гробови ваши Значе: славно сте умирати знали... Нв. М. Иипићввић

^

Радован Тунгуз Перовић - Невесншн: Ђетна Вукова — Ропан из црногарског ратничког живота — (3). И сад је ово трећи даи, да су Црногорци пали по Кошћелама, и да је Омер паша с хордијом заузео Ријеку, Обод и околне положаје и нарогушио се: како ће, бива, отоле право на Цетиње. Турци су чекали индат од Скадра, а Црногорци турски напад. Али гледати смрти у очи горе је него се и г.ољубити с њом, и чекати много је теже но је и дочекати. — О Радичу! — Ево ме, Ма' шуте ! — А-да имаш који вишек одвише, имаш ли, јадан? — Имам теке два, а више не дађа ’ољом. А ти? — Не ја занаго но један На, да мо ■ гу, узајмиох би ђе још да-ћ’и један, а не бихгажалио, кад б’ има’ су чим, и платит’ те добро. — Мајде, бож’а ви је вјера, немам ја ни по једнога! но ће ме јутрос Турци заклат’ и брез замјене. И све гле’ам, у кога бих бар један наша’, да ме тун не мрцине брез у за’ час по неко га, Остаје ми само још над у Бога и у јатаган. — Аох, куку ти је мени, црноме кукавцу, ђе ћу поги нут’ јутрос распас ка’ женетина! Ово је трећн дан ка’ ничесове труње нијесам мета’на уста па ми јутрос додија глад и невоља, те продах неку јатаганчину Мирашу Бешину за једну фрументиновицу. Па^сад нит’ имам ножа ни пушке, ни жнам су чим ћу Турке 1 дочекат' нако с камењем и голијем рукама и с ово мало жољавогами јадо живота. А-ох, погибије! .. Ако пак оваки зборови нијесу могли допирати до Обода и Костадин брда, на пет пушкомета даљине, до ушију серашћера Омера допирали су и допрли су до књаза Данила. — Аох!„. јекну и он и раздрије се, као сумахнут;

па одскочи с мјеста, а задрхта, запухга, и закрвави очима, попут задригла бака кад на сколутаног шаргана нагази. — Аох, црна срећо и црни дане, да те бог убпје! И ја излазим са овом шаком јада да с’ одупрем силноме цару Отмановићу, је ли?! А, колико је у њега самога Арапа, да дођу па се наклоне с Прекорнице и Гарча и само по једном пљуну испунили би и изравњали сву Бјелопавлићску Валу. А у мене ни војске, ни џебане, ни тајина, ни ничега до овијех кршах и вјере у правду и хришћанску помоћ, којз су не вазде за вазде издавале и остављале на ћедило - од Косова и прије Косова. Проклет дан и сат кад сам се роцио! А камо среће да сам прије врат с л о м и о, но што сам се над овијем живијем мученицима закњажио и толики народ на своЈУ душу узео!!.. И поново га стаде јека, л поново прохуја там’ и амо неколико пута по шанцу, и понова узе дурбин и пре мјери Омер пашине позиције и хрку и силесију. И, таман одмакао дурбин од очију и учинио један корак назад, а, каодалишајни камен каквој утвари из себе дадеживот, прец њим се обре — Ћотна Вукова. XI — А што си с, ом исио, господару, што?! Јеси ли ти, чоче, књазЦрне Горе али што друго, а?А, ако си то и ако жнаш е си то, онадар ти занаго не ваља та работа да ђа’ољом А та ти зловоља не подоба ни у гори час од овога, — јер ко од стра’ мре, жнаш како му за душу звоне. Смрза’ се тун, богами, ка’ да си — не било т’ од мене речено! — лацманин а не Црногорац А да ли не видиш, е еу на те данаске упрте очн ципанцијелога свијета и да је твој длан садако мејцан и бојиште чашнога крста и смрдељивога мунарета? Од твога срца и чела данаске зависи, хоте л’ одржат’ стару славу и поштено име ови мученици унаоколо, што вет немају ни очњега вида, којијема се барут у месо зарио, а олово ребра изрешетало, и којијема је веточи каменалишај

Црногорци одушевљено поздрављају оОјаву рата