Балкански рат

Број 6

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 83

попа’ а из лица свакоме маховина удар 'ла. Ја впђудимно, е није лако; а жнам и е тије за невољу. Ма, ево ти чуда, ђе брез муке нема ни јунаштва. Ннје се чоче, ничссове фајде карит’ и губнт'. Једном ни је реда мријет’ свакој 1 КО; па, што поштеније, то вљеше. А прегаоцу и бог номага Врез суђења се нико није нн родио, ни ) мро; па нећемо ни ми. Ове су се горе за муках и створиле; у њих ни је косовскп аманет ђедове за муке и посла’ и одредио; а и ми смо се слми у њима родили и за муке и за невољу, ема не, ма ти бож’а вјера, ни за птач, ни за озломишљење, ни ичију бакрачлију — не! А и приђе су, чоче, не само Турци, но и Млечнћи, и Швабе и Вранцези на ове крше налијетали; па су се вазде, с; помоћу бож’ом а у здравл>е јунаках црногорекија, покуњена носа и грдни у свој црни бездом враћали. Вастало је Црногорцима дохат’ и силноме СулеЈман паши Шенђеру и травничкијем везирима, и Ћуп рилијћу, и толицињи румелијскија беглербеговах, и дуждевој армади, и Махмут паши Вушатлији, и Бунапарти и ћесару. Па ће се зар, над у бога иу твоје здравље, моћ, изнијет’ и с оном балијетином Оме ром. И вишија је јадах у ове планине освитало, ема никад и омрцало па даке неће ни овога пута. А и ово ће се, неборе, зват; лани. Но држ’ ти, господару, ову боцу, пи’ и грашни се, ка’ што су ти и ста ри чињели, пл полети од шанца до шанца ка’ сиви соко, те ограши и охрабри ову момчад око тебе, па за оруж’е! Па таман шта ви бог да и српска срећа донесе! Кад се чојак највише препане, бог му најбоље по

мага; и може рука бож’а навит’; да ни јопет стара срећа пропоје и да ти, господару, новом побједом, ка’ ђурђевскијем сунцем са исгока, огријеш срца овога патнога на рода а светом осветом ућешиш оне хиљаде црнија удовицах и самохраницах црногорскија што се, кукајући над обезглављенпјем главњама јутрос за твоје здравље богу мопе и н? те вас свој над полажу. А, буде ли суђено да се гине, гин’те јуначки, косовски, црногорски! Јер је поштеније да ви гушли и мртвијем по чојству и витештву име славе и спомињу, но да не турска али ма-чија мамуза поребарке боде и зе за, а витешке се кости нашија предаках у гробљу од стица а поради нашег срама и зле-среће преврћу. А жнај и ти, а нек’ чује и бог и љуђи и ове горе: буде ли суђење, да ви данаске својекости оставите у ове греде а пр’о њих ви Турци преждену топове до под Орлов Крш, један ти бог а једнати бож’а вјера, никад за никад, док двије ђевојке од нас у Ловћен теку, Црна се Гора неће назват’ турски кадилук ни ће, освен богу тамјана, икоме икад дат’ данка ни харача; но ћемо се клат’ до истраге наше оли њине! То ти је тако, а ово ти је вако. (Пружи му боцу с ракијом), И на ги, пиј и трешни се ка’ змај под крилима — ка’ што т’ и баста и твоме свијетломе лицу и чину икољену тока и доликује! Ха-а, соколе и наша узданице, сабљо посјеклице, наше сунце са истока ждрко, српска круно сјајна — разведри се и наздрави ми!.. И утрпа Ћетна књазу у руке боцу с лозовачом. (Наставиће се)

ТРИСТАГОДНШЊИЦА РОМАНОВА

1БЕГОВО ИМПЕРАТОРСКО^ВЕЈШЧАНСТВО НИКОЛАЈ II. АЛЕКС АНДРОВИЋ

ЦАР И СВЕДРЖИТВЉ СВЕРОСИЈСКИ

Керогаи српске пајке — Срппнн,е су претекле Шпартанне Сел>анка једна из београдског округа испрагилд је на бојно поље јединца сина. У битци пред Битољем њеи син је допао тешких рана па је онако рањен пренет у Скопље у болницу, одакле се јавио мајци, уз поруку, да се за њега пе брине, јер ће јој скоро жив и здрав доћи. Како је примила глас, да јој је син у болници одмах се решила, да га сбиђе Одвраћали је сродници и суседи од те намере и предочазали јој тегобу пута и ддљину Скопља али се старица није дала одвратити. Спремила је сину свакојаких понуда, све што је знала да јој син воле, па између осталог понела му је и јецне чарапе најлепше, шго их је за једну ноћ сама могла исплести И једнога дана освануло је у Скопљу и банула у болницу у којој јој је син лежао Када га је видела на постељи ведра чела и добра изгледа њеној срећи није било краја. Села је крај одра свога љубимца, па задовољна, што га је затекла не само жива но и расположена, милује га, тепа му и празни торбу с понудама,

Син се, јунак, свему обрадовао али када му срећна мајка пружи дивне шарене чарапе он се горко на смеја ал’ окрете главу, да му мати тај осмејак не опази. Предавајући му ,јабуку“ једнуза другом, мати је наваљивала на сина, да му она лично обуче чарапе. које му је, из велике љубави, сама плела, знајући колико су му миле лепе чарапе. Сии се бранио, али је мајка наваљивала, и то толико, да је најзад хтела да испуни своју вољу ма и силом. Јунак се брзнио, али је био немоћан. Енершчна старица задиже покривач.... Пред призором који јој се пред очима указао пала би свака друга жена у несвест, јер њен јединац није имао — ни једне ноге. Обе ноге му је разнела турска граната. А старица, сељанка српска, с пуно резигнације, ал одлучности благо се насмеја, помилује образе свога јединца и чудном неком мирноћом повраћајући покривач рече: — Живео краљ који је и тебе послао да браћу о слобађаш и Косово светиш! Хвала Богу, ко’и ми те жива сачувао!