Балкански рат

Страна 86

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 6

Наша артиљерија под Једреном Гађање ш нерзера на тррека утврђења

Наша слика представља једну срп ску батерију дванзјест сантиметар них спреда пунећих мерзера који под Једреном успешно бију турска утврђења, Један мерзер је баш опзлио и ено се на слици врло лепо и јасно види како седигао око њега читав облак од белог дима. Крај другога топа, који је пун, стоји војник са телефонсккм школј кама, очекујући наредбу, да сс и други топ пали. Ови топови су оригинална облика, изгледају као аван, а дејство њихово под вештим руковођењем наших ненадмашних тобџија страховито је, о чему би могли много при чати једренски Турци.

у ттт СЛИКА ИЗ СЕДАМНАеСТОГ нука. —-

Видех Еога о и трећи пут - Олнмнца оа бејнаг поља

Наредник Лука, стари ратник, поче : „Дошло је нреме, децо, па смо и ми „Кренули напред. Валкан нек се дими, „А младе буле вино нек нам точе ! .. .“ Слатко се тоМе насмејасмо . .. Потом Пажљиво ратну уредисмо спрему . . . И док се неки још смејаху љему, Турци су журно наступалИ котом. 0а борбу се тад развисмо . . . С Присата Гранате турске Небрегово руше . . . Уморни, гладни и мокри до гуше, Разбијасмо тврда царска врата ... Пуцњава страшна преста . . . Већ се смрче... И ноћ се хладна ухвати над селом, Ко сенка туге над јуначким челом ; А груди нашс од зиме се грчо . . . Са једног краја неба месец засја, ЈВупко, ко ђердан везирове ћерке, И светлост паде на трохпне кућерке, И мрка лица ратничка обасја. Из Глигорове куће дим се диже . . . Унутра један војвода и чета. Све кршни људи... Младићско: стас, лета Ни једна душа не осећа гриже. Мучна ће поноћ проћи . . Рано сутра Ми ћемо ићи напред, ведра чела У снежној равни, до Маркова Села. Прилеп ће да нас види тога јутра. Флорина. Сава И Радовавовнћ.

Први пут видех Бога на Црноме Мору, када се страховита бура титрала маленим паробродом „Софијом", када су таласи почели запљускавати преко палубе; када су путници стајали као пијани; када је свака ствар на њему дрхтала; када смо сви били наднешени над кључалом морском бездном, спремном да нас свакога тренутка прогута ... Други пут га видех, када се бејах испео на врх Белмећана, одакле се пред мојим очима створи величина Балкана и пространост Маћедоније заједно с њеним поробљеким синовима и уплаканим мајкама, Плач и врисаК те поробљене земље параху ми срце. Они беху велики, већи од самог Белмећана. Ја се осећах сићушним пред великом висином, и немоћним да утешим нашу кукавну браћу позади њега. И погледа у небо.... * * » 10. октобра био се жесток бој, још од рана јутра на Младом Нагоричану. Бој беше у највеће.м јеку. Били смо потпора иза стрељачког низа. Лежали смо иза једне гредкце, са које су се стрелци пустили у бој. Време беше облачно. На нас је лила киша, не јесења, него плаха као усред лета. Пушке учестале, па само грокћу, зрна су страшно пиштала више нас, час тужно, час пакссно. Нека су ударала о стење: учини само „пљас“ кад удари у стену, спљошти се и ту оста не, друга су одскакала и прелетала одмах више нас, те би нам сваки час срце уздрхтало. Са страхом смо очекивали минут, када ћемо први пут ступити у борбу. И нисмо га дуго чекали. Још у 7. изјутра били смо напоредо с друговима у бојној линији. Први нам је посао био да нападнемо на непријатељске положаје иза стена, Јуриш нам је испао на руком. Непријатељ је од* ступио из винограда, оставивши неколико стотина иагинулих Том приликом смо их и заробпли неколико десетина.. .. * * * Лежао сам иза једног камена у винограду. Ту пма камена у огромној количини; исечено, посуто штедром деснпцом неког исполина, давало је нападачима заклона од непријател.скпх куршума. Десно од мене лежао је један мој друг, такође иза једног камена. Киша је непре-