Балкански рат

Број 6

Страна §7

У СЛИЦИ И РЕЧИ

кидно лила. Испод мене беше већ читава локва кишнице. Били смо мокри до костију. Али нам то није сметало да стојимо бодро на свом месту и да вршимо своју војничку дужност. Непријатељ пође мало напред. Његова паљба учеста. Пуцњава је проламала ваздух. Бризантне гранате падале се око нас са страховитим треском, дизале читаве слојеве омекшале земље. Земља је цептала под нама. Смрт замрачи небеса .. На ватру смо ватром одговарали, Исти камен, који је мени служио за заклон, чинио је исту услугу и моме другу са леве стране. Али овај мој друг хтеде сада, да буде сасвим уз мене, па устаде на колена, да ми се, тако идући на коленима, приближи и вероватно по његовом рачунању, ухвати згодније место. Али тек што се беше усправио на колена, прошиша му непријатељске тане кроз главу. Ни речи, ни гласа. Остао је тако на коленима, само што му глава беше клонула на земљу. Из уста му покуља црвена крв и помеша се с локвом од кишнице. Поцрвенела вода протече испод мене и изби на десну страну. Кад је другар с десне стране смотрио црвечу воду запита ме шапатом, преко загорелих усана да нисам рањен. Овај, пак, са десне стране видео је сад први пут крв нашег убијеног војника. Његово бледо лице постаде још блеђе због близине мртваца Обузе га неки чулан осећај мешавина од ужаса и болећивости. Вндео сам ка ко се стресао. Али већ после једног мпнута лице његово доби први облик свој и он се усправи на колена. Подиже десницу да се прекрсти, погледав у небо, пови се и паде позатке. И њега је тане ударило у чело. Ни речи, ни гласа, ни последње збогом! И његово се чело обоји црвеном крвњ Крв друга са леве, помеша се с крвљу друга са десне стране. Вода још јаче поцрвене. Учини ми се. да и ваздух и земља добише боју крви покрај мене проливене, поче све да ми се црвени. Нада мном се беше наднела смрт. Не, не смрт него Бог беше нада мном .. Једна граната тресну не далеко од мене те се тргох и освестих. Непријатељ беше на 300 корака од нас. Хтедох да напуним пушку. Али, о, ужаса — нисам имао муниције. Све што сам имао, испуцао сам. Маших се за фишекчију убијеног другара са леве стране, и узех његову муницију. Занесен пуцањем, не сећам се, колико сам време лежао између два моја друга. Ала се спокојно пуца међу мртвацима! Нспрпјатељи се спремаше за јуриш. По његовом наступању и појачаној ватри могло се закл>учити да се спрема да из одбране пређе у напад.

— На бајонет! Напред! грмну наш команцир. И чета громким „ура!“ полете на непријатеља...' А они моји убијени другови — остадоше иза камена. Они не видоше ефекет нашег јуриша, не подигоше главе да виде разбијена непријател.а... Мирно спавајте, мученици отачаствене дужности! Павши за слободу браће, ви сте испунили своју дужност! Само што ваша деца неће знати где су вам гробови! Ко није био на мору, ко није био наЧЗојном пољу, тај није вицео Бога!

Крај Вардара

Вардар вода хладна тече крајсамежелезничке станице, која је, као и све у бившој Турској, толико мурдарска, да ни чесме нема. Наш уморни железничар ожедкео, па се часком спустио са колосека низ стрму обалу захватио бистре воде у своју шајкачу, па се сит напио, а бистар као кристал Вардар шумећи јурн даље, радосно жуборећи, јер је после толико векова ропства дочекао, да народ крај његових обала добије слободу, то највеће благо, које ће донети среће и напретка овим до сада згпуштеним крајевима.

На крајњем српском југу Брпска коњица на Оакуљевекоп посту код Лерина На југу у своме победоносном походу, испуњеном славним бојним успесИма, српска војска доспела је чак до Лерина — Фло рине. Ова слика предсгавља мост код Сакуљева код самог Лерина, а на њему је српска војска, четврти коњички пук, који је под командом свог узоритог команданта, мајора Јеврема Лазића, заузео Лерин и из њега протерао Турке, који су дан раније Лерин поново отели од Грка Доцније су наши саму варош уступили Грцима, те је данас у вароши њихова власт, али цела околина Лерина је у српским рукама и у њој је српска власт и војна и грађанска.