Балкански рат

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 11

Страна 162

СНДГН Витезовв напге повс епопсје, Ваши нас подиизи одводоше мети. Са пових гробова шумо цветно лсје; Прешли су Кооово ваши бајонети: Нек врани гаврани не расплачу ееје, Ни мајке, оие вае научише мротн! Ту мирну одпажпост и мишице јаке Зар еу однијали ови нацги дани? До јуче живото нроводисмо млаке, Ме1) нама се сумн.а, равнодупшост стани, А 'гренутак створи поиосне јуиакс И показа наша нација шта храни. Са песмом се цео ратни ноход крете Тамо где не памте да ее пеома иула. Где пролазник само страх и обест срете, Где кроз пуста пол.а не одјекну фрула Одпеше .частаве п слободу четс И задрхта једна царовииа трула. Проваљени иугп, хладна киша лије Ал се ианред хита, све брже, све даље. Сваки тренут једну нову рану крије,

Битољена битка — Опкс једног учаснкка из 1111 пука Пошто од Нагоричина прохујасмо целу Македонију најзад стигосмо пред Битољ, за последњу одлучну битку. Чим се пред очима указа непрегледна равница пред Битољем, угледасмо у даљини на једном купастом вису од камена лепо израђен месец и звезду. Нешто нас непријатно текну то турско знамење. Сви смо љубопитљиво истраживали где је турски положај и официри нам објаснише, да је то коса. која почињаше од Битоља и све се више дизаше у правцу ка Албанији. Иза те косе дизаше се горостасна Неречка планина. Дакле, ту ће се решити судбина отоманског господства, мишљаше сваки од нас. Паде ноћ. Лепа тиха и ведра јесења ноћ, у очи битке (коју смо ми очекивали за сутра), изазвала је испод шатора све официре нашег батаљона. Десно од нас виделе су се и бивачне ватре Дринске и Моравске Дивизије. Лево од нас беше наша коњичка дивизија са којом се једна хелиографска станица целу ноћ разговараше Више сгмог Битоља блисташе месец и звезда Даница. Још једно знамење које нас забрину. Сутра дан осгасмо цео дан у Канатларцима на предстражи. Тек се другога дана кретосмо за Будаково. И ту остасмо један цео дан. Отпоче киша. 4. Новембра — баш у недељу — пробудише нас рано ујутру и саопштише нам, да ће се данас извршити напад на Турке. Наш У11 пук ће извршити прелаз преко Црне реке, код села Новака. По причању официрских патрола било је немогу1те извршити прелаз код тога села, јер се ту река била јако излила из корита и могло се ићи само насипом, који је вероватно био јао брисан с оне стране. — Ко је преживео Нагоричано, има да остави кости у Црној реци, говораху међу собом војници. Баш је суђено да седми пук потпуно пропадне

НДЦИЈЕ Сваки плотун. ноком омрт и цорау шаље. Хиљаде ордаца поносито бијо, Бацају живото к’о прл.аве траљо, Нико буру гпева пратзедног да сирочи 1 Гико но иаоота иу и,елога круга .Вратиће се лсиви бов бола и рочи: Сујети: со ситној и.ихов попос руга. Но тражо иризнаи.о новно да им лочи Раис због потптоно одуженог дуга, ГГит’о бих вас тада, невиашг хороји, 0 тајној водиљи свих ваптих јуриша Да јш вам у срцу свсст ил’ вора стоји, Кад вас нико нијо могао да стиша? Да лк јо на себс полшслио који У чаеу кад сипа од олова киша? Ту волику тајну кријо живот грубл. Али у п.ој лежи сттага нашсг рода! Она ис говори да слободу .шуби, Нс чска. за ссбо, од свог зноја, илода. Нашс су нације то велики стуби ПТто је држе испод нсбоскога свода. Владипир Бтаннпнровнћ.

Рано ујутру по несносној киши кренусмо се ка Новаку. У предходници је био први батаљон мајора Стојана Поповића Имзли смо вере у тог команданта. Пут је био страшно излокан и вода од силне кише свакога је часа пресецала пут. Војници су понегде газили до колена. На искрајку села чекаше нас артиљерија. Један мајор објашњаваше се са нашим официрима, да ће то бити само насилно извиђање и ништа више. Око 9 часова већ отпоче топовска па и пушчана пуцњава код десне колоне (9. пук). Шрапнели се већ распрскаваху у близини. Војници почеше већ излазити из строја и наста „суво чучање“, како је то обичај, кад се чују топови. Изгледаше нам да девети пук већ пређе мост. Дај Боже! ваљда ће и нама бити лакше кад он пређе. У путу нас стигоше на коњима принц Ђорђе и командант дивизије Божановић, који се беше огрнуо пелерином. Принц Ђорђе јахаше на зеленку и гледаше нас као и обично Официри и војници гледаху дуго за Божановићем као да су хтели по његовом расположењу дознати какво је стање. Бидо нам је мило што је он уз нас и осећасмо се некгко топлије. За њима су ишли на коњима начелник ђенералштаба Стојан Стојановић на челу дивизијског штаба. На његовом безбојном лицу није се могло ништа прочитати. Видесмо и мајора Тошу Павловића старог познаника са Нагоричино. Он је као и увек изгледао расположен. У штабу беше и наш стари командант батаљона Јовица Јовичић, који нам добаци: „Пази, трећи батаљон, немојте да ме осрамотите“. Чело колоне већ је улазило у једно село. Да ли је то злосрећно село Новаци? Зачеље се беше отегло услед кише и испроваљиваног пута. Стигосмо и до села које се звало Добрушево. Ту се начетили коњаници и коњички официри: Вемић и још неки, — не познајем их. — Здраво, коњицо, цовикују наши. Што стојите ту, ајд напред! Кад год видимо коњанике, ми се чисто покондуи