Балкански рат

Страна 188

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 12

Црногорке на бојноп омј Ко није дуже времена био у овој кршној земљи врло тешко му је представити живот Црногорке. Ако игде жене заслужују Шилерову похвалу: „Поштујте жене“, то заиста заслужују наше дичне Црногорке, јер оне у истину плету небеске руже у живот својих мужева, своје браће. Из прошлог рата пружили су нам ондашњи писци неколико ванредних примера, како су Црногорци стекли симпатије у целој Европи. Уметници су се отимали, који ће што лепши венац оплести овој узор мајци, сетри и љуби. У овоме рату Црногорке су заслужиле, да се њима усхићавају песници, Бледа је слика све оно, што је о њима изнесено према ономе, што оне у исгини јесу. Изнећемо овде неколико примера величине црногорске жене, неколико истинских догађаја из најскорије прошлости. Кад је Црна Гора објавила Турској рат лане 26. септембра војска црногорска је била већ на граници. Највећи део црногорске војске под командом престолонаследника Дтнила налазио се у селу Фундини, на домаку турског утврђења Дечића. Неколико километара

Црногорке попазе на бојно поље иза војске, у селима Сјеници, Медуну, Врбици и Дољанима видели су се читави одреди жена. Видећи то краљ, а знајући из прошлог рата да је имао често пута доста муке, да Црногорке одбије из бојне линије, издао је строгу наредбу, да се женама никако не дозволи приступ к војсци. Краљева наредба је одржавана до јуриша на Дечић, али чим је Дечић заузет, није било те силе, која је могла спречити Црногорке, да не притекну својој рањеној браћи у помоћ, Око пет стотина жена из Куча, Пипера и Бјелопавлића јурнуле су одмах по заузећу тврђаве за војском. После кратког времека видели сте, како мајка седи уз свог рањеног сина како сестра брату ране превија! Али ни на једном лицу нисте видели уплашеност или сузе. Све је било ужарено неком дивно.м радошћу. Први успех је био постигнут. Кад је краљ после заузећа тврђаве пошао пут Горе Какарицке да посети рањенике, наиђе на једну групу жена, које су носиле рањенике. Стари краљ је био дубоко потресан и заплакао је. Одмах је издао наредбу, да жене слободно смеју пратити војску. Ово је имало врло добрих последица, јер све рањенике с Дечића превезле су у Подгорицу Црногорке. Иначе, како је био велики број рањеника, а Црногорци нема-

ју уређених санитарних одељења, услед тога би морао знатан део бораца да напусти бојну линију, док се рањеници не превезу у Подгорицу. После заузећа Тузија наиђе једна група жена из Куча близу моста на Цијевној на неког човека, који је гонио неколико коња. Очито је било, да је ово био пљен, и он је напустио борбену линију и пошао да свој пљен прода у Подгорици. Жене га упитају, откуда г путује, али он им стане нејасно одговарати. То је било доста, да се увере о својој претпоставци. Одмах су га свезале и повеле ту „рђу“ свезана команданту одреда наследнику и предали овим речима: „Црногорци нису пошли да пљачкају но да браћу ослобађају испод турског јарма“. Показало се, да дотични није био Црногорац већ је дошао као добровољац у Црну Гору. Наследник је хтео жене одликовати, али су оне одбиле: ,Неличи женама да носе медаље“. У једној битци код Кастратских Вирова једно одељење Арнаута зашло је било иза леђа црногорској војсци неопажено, благодарећи гудурама и врлетима. У том наиђу на једну групу црногорских жена које су чувале рањенике. Било их је око педесег. Ове пограбе рањеничке пушке и муницију и јурну на Арнауте. Кад је војска чула за леђима пуцањ, послат је одред тамо, али су Арна^ти већ бежзли. Две девојке су биле лако рањене.

■■9

Црногорке на тргу Врло велику корист црногорској војсци чиниле су пограничне жене Куча као извиђачице. Знајући арнаутски језик оне су се преоблачиле у арнаутско одело и тако уходиле турску војску и пратиле сваки покрет Арнаута. Истина је, врло велики број жена је и поги нуо, нарочито код Тузи, Шипчаника, доцније око реке Дира и сада скорих дана у крвавим борбама на Тарабошу и Бардањолту. Једно време у болницама у Подгорици била су два оделења жена рањеника. После бардањолске битке око 500 рањеника било је превезено на Ријеку. Ја сам са једним чешким докто ром радио целу ноћ у једној кафани која је била удешена за болницу. Једна млада и врло симпатич на девојка помагала нам је превијати рањенике. Мила је ране, завијала, намештала постеље. Осим ње биле су још две девојчице од 10 — 12 година. Како су рањеници били гладни, већ око пола ноћи стигло је вруће јело, које су ријечки грађани зготовили за њих. Јело је делила наша помоћница. Доктор ме упита, познајем ли госпођицу, но ја му одговорим негативно, јер њена униформа милосрдне сестре, а осим тога слаба светлост лојане свеће спречавала ми је тачно проматрање. Око 4 сата по поноћи мало смо отпочинули. Већ се нисмо могли држати на ногама. Превили смо те ноћи око 150 рањеника. Наша помоћница, док смо ми седели и за-