Балкански рат

Страна \В2

ВАЛКАНСКИ РАТ

Врој \2

нерала. Поверење њему поклоњено ђенерал Јанковић је сјајно оправдао и поверени му задатак, не гледаЈући на тешкоће на које је наилазио на свакоме кораку, извршио је идеално, како се само пожелети могло, те је имену своме створио ореол и постао личност, која ће се на сва времена с хвалом и признањем помињати у српском народу и његовој историји. Ђенерал Јанковић је београдско дете и српска престоница се може подичити што је њено чедо осветило и ослободило Косово. Рођен је на Св. Николу, 6. децембра 1849. године. У Београду је свршио основну школу, гимназију и Артиљеријску Школу, из које је после пет година школовања 20 септембра 1874. године изашао као други у рангу од 20 другова у чину инжењерског погпоручника са класом, која је српској војсци дала одличне официре: ђенерала Соларовића, пуковнике Свет. Нешића, Свег. Станковића, Вукомана Арачића, Димку Николића, Илију Ћирића. Милана Андрејевића, пок. Влајка Николића, пок. Ј. Ф. Ковачевића и др. Први српско—турски рат 1876. затекао га је, на положају шефа штаба и ађутанта ћуприске бригаде прве класе. Колико су његове војничке способности цењене доказ је, што му је као младом потпоручнику, који је тек изашао из школе поверена команда над овом бригадом чим су непријатељства почела. Учествовао је у бојевима на Мрамору, н.а Змијјиној Глави, на Те' шици, на Прћиловици, код Алексинца и на Рајевачк Вису код Шиљеговца Поклоњеному поверење потг о је оправдао, те је за заслуге и показану храброст одликован златном медаљом за храброст и Таковским Крстом на грудима с мачевима и црногорском сребрном мгдаљом за храброст. У другом српско — турском рату учествовао је као поручник и лђутант команданта ћуприске бригаде прве класе моравске дивизије моравског кора у бојевима око Ниша, на Крчмарском вису и на Самокову. У српско—бугарском рату учествовао је као по моћник начелника шгаба нишавске војске у борбама на Драгоману, Сливници и око Пирота и добио је Таковски Крст четвртог степена с мачевима, сребрну медаљу за ревносну службу и медаљу за војничке врлине. После бугарског рата Јанковић је унапређен за мајора и био је: начелник ђенералшгаба моравске дивизије; шеф ђенералштабног одсека министарства војног и уредник .,Ратника“, командант пука, начелник оперативног оделења ђенераштаба начелник опште војног оделења и уредник „Службеног Војног Листа', командант тимочке дивизије и начелник штаба активне команде. Крајем априла 1901. постао је министар војни, али је на томе положају остао само непуна три месеиа. У марту 1902 унапређен је за ђенерала и добио је команду над моравском дивизијом, на коме је положзју пеизионисан 24. авгусТа 1903. И кад је отишао у заслужени мир ђенерал Божа није седео скрштених руку но се сав бацио на рад око народног просвећивања и освешћивања. Као председник средишњег одбора Народне Одбране и као један од највреднијих чланова тог одбора он је неуморно радио на извршивању задатка Одбране, што значи на остварењу идеала српског народа, које ја сада српска вој ска у свом победоносном полету за неколико дана од сна пцетворила у јаву. За заслуге своје ђенерал Јанковић одликован је многим орденима нашим и страним: лентом Таковског крста, звездом Данила 1, Белог Орпа, Милоша Великог и Карађорђевом Звездом четвртог степена бугарским орденом Св Александра, почасном легијом и орденом Франца Јосифа. Ђенерал Јанковић вазда је уживао глас изврсног војсковође, пуног ревности и способности. Тај глас стекао је својим учшћем и својим успесима у четири наша досадашња рата, чија ће историја ђенералу Божи дати достојно место

Кашк јунаци

Пешадијски КАПЕТАН I. КЛАСЕ

КОМАНДИР ЧЕТВРТЕ ПОГРАНИЧНЕ ЧЕТЕ ЈУНАЧКИ ПАО 6, ОКТОВРА ПРИ ПРЕЛАСКУ ГРАНИЦЕ Капетана Мнљковића, као и Рацића, затекла је рбјава рата као командира пограничне чете са којом је са мало жртава заузео тврду турску караулу код Св. Илије Честилинског, три сата од Врање. При јуришу на на ову најтврђу турску караулу Нишлија Тоза био је на челу својих неустрашимих граничара и ту га једно непријатељско тане удари по сред чела и на месту га убије Његови војници су његов живот како ваља заменули, Мртво тело јунака пренето је у Ниш и тамо с великим почастима погребено. Слава јунаку! Орпске жртве за спободу Бугарске. — Уз бпикб иа Ш. и 185. втранн. Сриски народ принео је овога пута знатне жртве у крви и новцу за довршење ослобођења Вугара, али су Срби подносили Жртве и оном нриликом, када су руска и румунска војска повеле ослободилачку војну, прегазиле Дунав и пошле да ослободе Бугаре и створе данашњу Бугарску. Жртве што их је наш народ и тада вољно принео за слободу братске Бугарске за нас су свете и ми сматрамО) да је данас моменат, да се оне истакну, да се зна, да ми нисмо заборавилн, да је за слободу Бугарске проливено И Драгоцене наше крви. Жеђу првим жртвама, које су пале при оелобођењу Бугарске славно је нао на Кациљеву, код Руштука, пред-