Балкански рат

§рој 12

У СЛИЦИ И №ЧИ

водећи један јуриш, који је сиасао ситуацију оног дана, руски |енералттабни капетан Јанко Војнодић, коме је благодарна руска војска у знак свога нризнања на месту славне иогибије подигла достојно камено обелелсје, које ова наша слика нредставља, а које и данас тамо стоји и браћи Бугарима сведочи, да су ослобођени и српском крвљу. Капетан Јанко је војничко дете, он је из породице, у којој су неколико векова сви чланови били само официри и то најбољи и најславнији што их је имала аустријска армада. Као дечко одведен је из родитељска дома из Госпића у Беч, где је у војничким заводима остао до свршене Војне Академије, у којој је био најбољи у својој класи. Тек што је произведен за официра пошао је у рат против Италије. И ако је као дечко отишао из родитељског дома и васпитаван у туђини под строгом војничком дисциплином у љему Ј'е увек тишала љубав према своме народу, која се разбуктала нод мундиром аустријског потпоручника. Иосле рата свршио је и вишу ратну школу у Бечу као први међу наЈ - 6ољима и тврдо одлучен да својом сиремом послужи своме народу, да оставку на службу у аустријској војсци, у којој му је предстојала СЈ - ајна каријера, колико по личним особинама, школовању и снреми, толико и по породичној традицији У време када су му ујаци аусгријски фелдцаЈТмајстори барони Филиповићи били најрадије виђене војсковођз у бечком двору, млади Војводић напушта Аустрију и аустриЈТку војску и прелази у Србију. Овде га је дочекао раширених руку блиски сродник пуковник Орешковић који је тнда већ заузимао угледан положај у Србијп. Како је у то време Србија оскудевала у тако високо школованим официрима, Јанко Ј’е одмах, 1868. примлшн за српског офицчра са чином нрвог Јцнералштабног потпоручника срнске вофке. Рлнг је добио на челу шесте класе Артилериске Школе, из које су војвода Путник и фенерали Луковић, Магдаленић, Срећковпћ, Леврем Велимировић, Кока Мпловановић Прапорчетовић и др. Но није му било суђено, да се дуго задржи у српској војсци, за љубав које је оставио иородицу, презрео традицијеи напустио осигурану сјајну каријеру. Прилике после мученичке смрти Књаза Махаила бчле су такве, да је идеалном Јанку пала мора на срце, Тешка српа папушта српску воЈ - ску али не да се врати у аустрпјску, но да своје идеале покуша остварити у мајци Руснји. Упутио се нраво у Петроград Његове школске сведоџбе биле су такве да је одмах примљен у руску војску и ако су у"то време грло нерадо тамо у војску примани странци. Задржан је у петроградском гарнизону, у коме Ј‘е у највишим круговима био радо приман можда једини од странаца. И ако Ј’е у Бечу свршпо највише војничке школе њему ниЈ - е било тешко да понова у!)е у школу, а већ књигу није испушгао никако из руку. Он је успео да га приме у ТТиколајевску ђенералттабну академију, што је онда за странца много значило. Свршио ју јо е одличпим успехом и као поручпик преведен је у руски ђенсралштаб. Руско турски рат за ослобо1)ење Бугарске затекао га јо у чину ђенералштабнога канетана и као такав био је шоф штаба код фелдмаршал-лаЈ'тпанта барона Дризна. У једном критичном треиутку приликом заузећа једнога мосга код Кациљева, ублизини Рушчука, 24. августа 1877, годинс, капетан Јанко да спасе ситуацију морао се ставити на чело трупа нри јуришу, који је благодарећи његовој храбрости и епергији потпупо успео, али који јекапетан Јанко платио главом; једаа турска граната га је развела. Јупачку смрт његову Руси су искрено ожалили, На месту где је пао подигли су му сноменик, чију слику овде доносимо, а његов командант барон Дризн испраћајући брату Јанкову, доцнијем управнику Херцеговине Јакову, његова ратна одликовања и сабљу, слави Ја.нка као јунака, чији ће се херојски нодвиг славити у руској војсци докле ове траје, Нека је слава капетану Јанку, који у сЛужби сво-> јих словенских идеала, проли крв своју и положи живот евој еа слободу братске Бугарске !

Наши ]унацн

ПЕШАДИ.ТСЕИ КАПЕТАН I. КЛАСЕ ! Никодип РациИ ЈУНАЧКИ ПАО 5. ОКТОБРА У БОРБИ НТ ЛНСИЦИ Пашим читаоцама из садржине описа борбе на Лисици познато Ј - е јуначко држање капетана Никодима, чиј’У смо славну смрт тамо онисапи. Капетан Рацић био Ј'е школски официр, кога су красиле многе лепе особине. Нао Ј - е као јунак за част и величину св >Ј'е Отаџоине, која ни* кад не може заборавити јунаке, који смело иду у смрт за њепу славу. Слава капетану Рацићу! Наши заслрн јазни радннцн Проф. Жив. 0. Дачић Име Живојипа Дачића на далеко је познато По целом нагаем пароду, без обзира на државне границе Дуг ииз година та| скромни али нсуморни наш јавни радцик дела на Нољу народног просвећивања најширих сЛојева иародних маса, Он јо стизао на све страпе да живом речи ободри, осоколи и добру упутл нага неуки народ. Свесан својих обавеза што их као интелигентан син народа има џрема своме пароду оп сс свом својом добром вољом ,и обиљеМ знања и искуства трудио писаном и живом речи, да нНрбду помогне, да га проспети, привредно и културно подигве и припреми га за ове велике дане, који су и последњег Србина ослободили турскога ропстза. Ако ико Дачић с ноносом и личиим задовољством може се осврнути на евој трудни рад, који је уродио обилатим плодом, Украшујући странице ове историје наших ратних успеха ликом Овог неуморног Јавног радника, који је у миру служио примером речју, а у рату делом, ми се само одужујемо својој српској дужности, одајући дужну част човеку, чији ће се благотворни рад тек показати у својој правој вредностиј