Балкански рат

број 14

У СЛИЦИ И ^чИ

Стр. 215

скупити услед раздраганости Црногораца, који су се заједно са нашима растурили по чаршији Ђаковичкој. с утра дан су многи платили са по 25 по туру, весеље и пазар од прошле ноћи. На све стране чујеш дерњаву и фијук штапа, кроз ваздух као и ударце. Један пак Црногорац, кога је командант осудио на 25 због тога што није могао да покаже где је „купио“ дењак ствари, прво се џапао а по том мионо легао ца прими награду. Чим је и двадесет пети ударац добио, он скочи покупи чакшире, осврте се на све стране, да га не види који Црногорац и без збогом, као љељен, стругну са места срама, за њега јунака, јер по њиховим појмовима батине су за жене и стоку. (Наставиће се.) — —о<*»о

К0С03СКН 0Е8ЕТ11ЦИ

РЕЗЕРВНИ ПЕПГАДИЈСКИ 110ТП0РУЧНИК I Бова 1. Радовановнћ ВОДНИК 17. ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА Београдски листови забележили су са неколико симпатичиих речи јуначку смрт младога поете потпоручника Саве Радовановића, који је погинуо приликом напада „Хамидије" на бродове са нашим трупама у нристаништу Сан Ђованија. Нема ваљда српског листа почевши од „Дела“ и другах књижевних часописа на до свих нознатијих политичких листова у којима се већ неколико година нисте сусретали са стиховима талентованог песника Саве Радовановића. Слабо је ко знао ко се за тим именом крије, а врло је мали број оних, који су знали, да је тај поета један обичан и врло скроман трговачки помоћник колонијалне радње Илије Милигаића. За тезгом једнога ћифте, који о поезији мање води рачуна но о нропалој верееији, који је више ценао вредност оног парчета кесе но лепе отихове, које је његов момак на њима пасао, Сава, идеалиста са каквима се данас у животу човек ретко, врло ретко срета, трајао је тешке дане, али није малаксавао и није губио наду ни веру у себе. Када намири муштерије, а они од реда његову услужност никад неће заборавити, мдади поета би се заклоњен за какав сандук или балу предао учењу. Неуморно је радио на своме усавршавању и у том погледу постигао је невероватан успех. Сведок су његове песме, међу којима је много бисерно зрно. Учио је и одлично завршио нижу и вишу трговачку школу Београдске Трговачке Омладине. Газда му у томе вијо сметао, и е благодарношћу у срцу за то отишао је честити Сава и на онај овет. По свршеној школи ваљадо је да се одужи Отаџбини. Пошао је у војску. Одличан момак, одличан ђак био је и одличан војник. Положио Ј'е испит за резервног официра и када је пун радости саопштио то своме газди, овај му је „благонаклоно" одговорио: — Е „сине“, гледај себи средство, ја у моју радњу, из вринципа не примам момке, која се враћају из војске јер 03 војске нико честит не изађе.

Идеалисту Саву то је до срца заболело. С том је раном отишао и у гроб, у гроб који је на дну Сињега нашег мора. Но евршеној војсци постао је чиновник Индусгријске Коморе. У рат је пошао као водник 17 пука. Учествовао је и одликовао се на Куманову, Нрилепу и Битољу. Прошао је најжешће окршаје неповређен, јер му је у књизи судбине било записано, да својом племенитом крвљу ороси обале слободнога српског Јадрана. Сава Радовановић је био идеална душа и срце, које је само за љубав знало и ако у своме кратковечном животу није знао за друго до за муке Узор је то био честитости, прототпп поштења, пример карактера, оличење идеалисте, који незна шта Ј - е мржња. Ко га Ј‘е знао мораће, хтео не хтео, пролити од срца сузу за човеком, кој'и је цео свет љубио, целом свету добра желео, који у животу никад никоме није не зло учинио во ни зло помислио. Сава Радовановић је био песник; душа му је била пуна поезије, његове песме нису нразна стихоклепанија но израз једне ретко поштене душе, испуњене љубављу и према мраву. Погибија Саве Радовановића може се, с правом, уброЈ - ати у теже губитке овог рата. Српски официрски кор увек с поносом може упрети прстом на име овог негда скромног бакалског ломоћника, који се својим самообразовањем и љубављу према Отаџбини толико уздигао, да ће вазда светлити примером онима, кој‘и за нама долазе. Мој драги, мој' добри пријатељу! Свакога кога сам знао искрено сам ожалио али никад смрт се није тако болно коснула срца мога као смрт твоЈ - а, малог човека а великог пријатеља од кога нисам имао користи, али. кога сам волео; јер сам знао, да у оном благородком срцу нема другог до љубави за свако људско биће. За многим је срце моје и очи моје засузиле, али на глас о твојој смрти плакао сам онако како сам плакао само онда када сам изгубио оца свога. Ти си мали и због младости своЈ - е ј'ош слабо знан. Да нвје ваљало мрети за Отаџбину, за коју си вазда живео, твоЈ’е би име нашло своје достојно место међу онима, који су успешно градили иесме, а не срицали стихо ■ ве, Отаџбина те је позвала да јој послужиш место пера е пушком у руци и ти си ј'ој' место строфа дао живот, да хероизмом својим вечно живиш. Слава ти добри човече, прави песниче, незаборављени косовски осветниче! Слава ти! Слава!

Јрви мајив — Како Орпкнњв жапе папв синовв. У лесковачкој болници у почетку рата преминуо је од тешких рана Радисав Грубач, војник, родом из Брашева. Он је рањен у чело, а куршум му је прошао кроз мозак и изашао на потиљак. Рањен је био на Вељој Глави у боју против Арнаута. Његова родбина је извештена и покрај осталих дошла му је и мајка, једна врло лепа средовечна жена, стасита и поносита. За колима која су спроводила леш покојников, она је врло дирљиво овако нарицала: Дошла ти је мајка, сине, —■ узданицо ! Да ти види ране твоје — без пребола. Како су те обранили — звер душмани ; Је си л' главу заменио? — мо! витежа ! Са душманском крвљу гадном. — Бог их клео, Зато сам те и родила - - Надо моја! Да покајеш свој род српски — Осветниче! Да погинеш као јунак — благо мени За крст часни и слободу — мој Соколе! Нека ти је Богом просто — млеко моје, Којим сам те одојила — Обилићу ! Јер си у бој љути пао — рајска душо! Руке ти се посветиле — осветниче!