Балкански рат

бро| 14

Страна 214 БАЛКАНСКИ РАТ

њом, Дочекасмо било подбочени било лежећи на ка мењару, зору Око 6 часова из јутра, кретосмо напред. Око 4 сата ударисмо на Суву Реку и пошто смо, као и преко Ситнице прошлог дана, на Косову, газили до појаса и уверили се, да није та река сува, већ мокрауђосмо у село Зрзе. Оџа на џамији виче и призива правоверне на молитву, сунце се полако већ клони западу, а ми марширамо напред, благосиљајући оџу, што је баш тај моменат изабрао за молбу Алаху. Није се сиромах оџа преварио Алах је, ваљда зато, што се и он налази у Божи]ем царству, благословио пут наше дивизије и пустио нас, да среКно пређемо све тешкоће, да би нас дове.о пред Брдицу. И збиља, сад пролазећи кроз диван плодан и раван предео, мислили смо, да Ке ово овако по равници трајати све до мора. Али још те ноћи, извлачећи топове из блата, у које су упадали до преко главчина, видели смо да није све до мора глатко. Ватра нам је показивала пут. Пођох напред, да што пре стигнем до оне велике ватре. Видећи официра на коњу, таман хтедох да га запитам о правцу, којим је претходница прошла, кад упознадох команданта другог багаљона V пука, капетана Пантовића. Место да од њега добијемобавештење, он мезамоли, да му ја то кажем; јер он само зна да је пред њим нека комора а да је послао свога ађутанта Канару, да га извести. па он још није дошао. Оставим га и на сво је велико изнена ђење после ода од стотинак метара стигнем комору и одистедознам, даје то комора баш другог батаљона и да је она везана за четврту чету првог батаљона, која је у претходници а чија комора још ни је стигла. Како гако изгурао сам на чело. Стигао сам баш у време, када је потпуковник Плазина сада пуковник, са мајором Митро вићем и путовођом Алексом, пошао по пљуску у рекогносцирање. Зрзе!! Зар је и ово село Зрзе?! Јесте у Арнаут луку по 2-3 сата идеш, па опет, кад питаш где сиодговарз ти се истим именом, као да ниси крочио више но сто метара. Немогући даље ићи, останем у Зрзе. После пола часа изађе артиљеријски мајор, сад потпуковник Павловић, и нареди да се гасе ватре! Зар, да ви овде правите ватре и тиме дајете знак непријатељу, да нас све као мачке, побије?! Гасите! Он оде, да у једној кући пробденише или проспава ноћ, заједно са дивизијским штабом, а ја сстадох, да гледам како једна група за другом гаси ватре, да их на неколико корака одатле поново запали. Снег је покрио замљу. а хладан вегар, тражи од војника, да ако желе остати живи, праве ватре и загреју се, не што им је хлацно но да би могли да изврше свети задатак Србинов: да ослободе још и остатак Срба из ропства, турског и по вишој наредби што и пре да изађу на море. А да би то могли да изврше, они су морали да буду чили, а

не премрзли, те да Турцима и Арнаутима зададу ватру из пушака, топова и митраљеза, па ма им ватрама од дрва показали где су и где се крепе, да »х упропасте. Свану, устао је и штаб дивизијски. вратио се и наш храбри командант пука Плазина и мзјор Митровић, после лутања целе ноћи. Напред! Ама зашто увек пети пук у претходници добаци неко? Сигурно ће бити данас битке. а шести је племићки пук, па зато он остаје у дивизијској резерви да се не крвави, одговори му један Ваљевчанин. Идемо напред, сваком срце од радости, што ће ићи у борбу, бије као у зеца И, о чуда, Арнаути, праве препад, опрезно само! Дођосмо и до Швањскога моста; у близини кога нам вођа показа место докле је дошла пре неколико година комисија за извођење рефорама у Арнаутлуку, па одатле отерана назад Она је отерапа од обесних Арнаута, који нису трпели контролу над злочинима и разбојништвима, која су они учинили и даље хтели да чине. Сад пак Европа хоће, преко наших мртвих тела, да нам натури своју контролу и Арнауте прогласи ваљда за угњетене и поштене људе. Али само без политизирања! Кренимо на Швањ ски мост, који је грађен за време владе Уроша сина цара Душана. Пређогмо преко њега, да би били што пре у питомој нашој историској Ђаковици.односно, како јеАр наути сад зову: Ђакову. Рано из јутра кретосмо ка Ђаковици и већ се ' чуше први пуцњи, Добро је, сад ће бар бити бсрбе. Средином и левим крилом био је ра споређен V а на десном крилу, V) пук, који сад први пут улгзи у борбу. Цика пушака, тресак митргљеза грмљавина наших брђана и псљака, пролама небо. На мах сву ту грмља- ј вину надвиси гро ј могласно: Ура! Њши с ножгм на пушии гушају се с. Турцима по шанчевима. Трећи и четврти батаљон V пука јурну у средину вароши, а I батаљон истог иука : на левом крилу улицама поносне Ђаковице. Ни ко ! мзнда ни вика улицама није помогла, а о опасности ј од стране бесних Арнаута, који су пуцали кроз маз гале на кућама не треба ни говорити. Ваљевци и ј Подринци из 1. батаљона ушли су у српски сокак и ј почели са Србима из Ђаковице да се грле. Једва а успело, да се наши раздрагани војници крену напред У том са противне стране груну топ. Наша артиљеријл престаде да дејствује. Онај топовски пуцањ, био је аваз од Црногораца, који долазе из Пећи, па јављају, да и они с друге стране са брда Чабрата ; упадају у варош, као гром из ведра неба. Живели браћо! проломи се кроз мрачне улице наше старе Ђаковице. Стадосмо као укопани од изнена ђења л одмах за тим грунуше Црногорци међу нас и почеше да нас грле, љубе и плачу од радости. Варош је била сва у нашим и црногорским рукама. Ту ноћ изгледа ми да се батаљони нису могли

Из Нове СрОпје

врггшмца граш шм ј НзааЈшр!