Балкански рат

бтрана 213

Бр°ј 14 _ У СЛИ ЦИ И Р ЕЧИ Нз Дрне Горе из нове ербше

Крај етудвнца...

Црна Гора, коју је песник с правом назвао драгим каменом српске круне, огрезла у стењу оскудна у свему сем у љубави њених синова према тој сиротињи и готовосги њиховој, да за слободу тога стења жртвују животе своје. У врлетним крајевима Црне Горе, где се крш диже небу у облаке, нема ни воде, те народ тим муку велику мучи и мора да се задовољи, да се поји из каменитих цистерна у којима се сачува вода од ки шница и снега Наша слика представља једну такву цистерну, око које се сакупио жедан народ, често пута из даљине од неколико сати да захити мало воде, да јтоли жеђ своју и своје стоке

Од Ваљева до Јадрана — Ба дринскви дивизнјои другог познва — рј Али поћи из Приштине а не видети Косовске знаменитости, било би и од људи срамота и од Вога грехота. Нас неколико решимо се, да обиђемо оно на Косову, што се за неколико часова може да види. На коње! заповеди поручник Пешић Да лако је вама тако рећи, али ја бих волео пешице; јер не волем да ме коњ лупи о ледину, пошто никад нисам јахао у седлу. Смех са његове сгране био ми је одговор, али сам и ја одмах скочио на коња и држећи се једном руком за седло (војнички се каже за побратима) труцкао сам се по пољу Косову. — Ту смо! рече поручник Пешић, смејући се из свег гласа, пошто је мене, ма да је било хладно, видео окупана у зноју, као да сам ја јурио, а не коњ. . Стражз нас пусти и ми уђосмо у двориште заса ђено цвећем, а ограђено зидом. Ово вам је — поче командир страже: с десне стране двоспратна кућа упразника гроба цара Мурата. Један вам је само прозор провидан и кроз њега се види празна соба. Ми се иропесмо на прсге и уверисмо се о тачности његових навода. Остали су прозори загворени дрвеним решеткама као харем. Шта је унутра не знам рече командир сграже. А ова џамија пред нама, то му је гроб цара Мурата, кога је распорио Милош Обилић, продужује командир страже салутирајући, Коме је он тад одавао почаст. да ли нама или великом делу Милошз Обилића, нисам га питао; јер нисам био ја најстарији. Пођзсмо ка тулбегу, осећајући неку нелагодносг у души, што улазимо у светињу турску, ипак скидосмо капе Тулбе је четвороугаоно и на три стране су по два прозора, на којима су навучене зелене тешке завесе са дрзперијама. На једној страни су само врата. Зид је

имитација мермера, али бојадисан, као тапет од харти је. Под је покривен шареним ћилимом величине као и тулбе 6 метара у квадрату. На средини је на црном чо јом покривеном катафалку сандук покривен зеленом чипком на чоји, такође зеленој. Са стране на шесторим малим ногарима 6 турских књига, а около 4 чирака: два мања а два већа. По зидовима 8 већих и 6 мањих свећњака. Командир страже није могао да нам детаљчо објасни значај свега, што смо ту видели и ми се, узбравши неколико цветова из градине тулбетове, окретосмо напред. Пред вратима иам показа наш чичероне - коман дир страже леву страну: Видите тамо! То је Бабин Мост на Лабу Кад је Милош Обилић распорио Мурата, ударио је на турску ордију са своја два побратима и разгонећи Турке на буљуке приближио се мосту, да преко њега доспе у српски логор. Али нека проклета баба викну Турцима: Пободите копља са врховима у вис и тако ћете ухватити проклетог Милоша. Они су то и урадили и тако нам је Милош погинуо. Од тад се оно зове Бабин Мост. А и оно тулбе десно, вреди тако ђе видети. Кретосмо десно и дођосмо до мањег тулбета но ово прво. Ну ту нисмо били те среће, да као и прво буде отворено и да уђемо унутра Код страже није био кључ. Али није било ни дрвених решетака на про зорима. И ми смо кроз прозоре, којих је такође било шзст, могли да провиримо у унутрашњост тулбета На зидовима, место ихона, урамљени су неки тур ски записи. А на срецини, налазе се два катафалка један поред другог и на њима два мртвачка сандука. Оба катафалка и сандука, превучени су црном чојом и чело главе њихове по један чирак. Чело главе једног има фес са чалмом, а другог само нешто налик на шубару. И фес и то што пичи на шубару превучено је зеленим тилом. Тулбе у унутрашњости није веће од првог, а по спољашности је два пут мање Одатле кренемо натраг за логор. Поручник Пешић потера коња у галоп. Ја као „добар“ јахач склизнух са седла. Утеха ми је била та, што се нисам угрувао, а и што се поручник, кад се окренуо није смејао. Ипак је седло утврђено, а и ја на њему, т. ј, др жећи сеза „побратима“, сретно и здраво дођем у логор Октобра 20. добије дивизија налог за покрет. Где ће се ићи? Како? То није било пигање Правац се знао међу војницима и обичним смртним т. ј. водницима и командирима чета: на маре\ Пукло оно дотле пусто, а сад пак и сувише живо Косово, па никад краја. Пети пук. као и догле, у предходници. Ноћ са јаким ветром, затече нас у Дуљем Ха ну. Дрвз нема у близини, али је било добро и трње од вење. Кадећи се целу ноћ, као да смо јехтпчави ве-