Балкански рат

Страна 212

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 14

Ба бојнога ма

На Косову је инр... После крваве борбе војска се одмара тамо где јв пролила нотоком крви. На слици се виде коморцијска кода, а мало даље су и трупе. Вели се „Тегако земљи куда војска прође“, али то као да се не може применути на нашу војску која је не само храбра но и племенита. Ова слика најбоље ноказује, кпко се народ у новоослобођеним крајевима осећа сербез крај својих ослободилаца срвске војске. Поред српског логора сел.аци слободно гоне крда својих свиленоруних оваца, они без страха напасају своја стада крај српских логоришта и никад још није било тужбе, да им је ко шта упљачкао. А и куд ће брат од брата узети. Онај са обала валовите Дрине ил’ Тимока, није се у оне крајеве снустио да им буде на терету, но да им помогне...

Од Бкош до Мтм — Утнсцн јвдног војннка другог прекобројног пука (СВГШЕТАЧ) Всћ је и ноћ почела падатн, када дође син Стеванов, Владимир, ђтк IV. разреда основне српске гаколе у

Респу, Поседосмо, у пријати > кад се из угла собе чу: Шу'мије Вардар Бојно се бијз Ветарог вије Грозно бесне'ет.

разговору са домаћицом, Мајки те плачат Пигата децата, Куршуми фрчат, Дор небесата.

Тамо се бијет Млади јунаци Да го затријет Пољскирх тиран

Маћедонките, Венци ми претат Од срце своје Полсковно цвеје. Маћедонките Венци ми вијат Од срце својз Полсковно цветје

То су певали умилни гласићи деце Дорјевића, Вмдимир, Добрила и Николинка. Иесма је тужна, у болу, да човека у срце дирнв, а деца су је тако лепо извела, да су ме задивила. Ми заборависмо и па све оно што је иаша војска доживела у овим крајевима, колико је преиатила, и колнко пати и данас под зидинама гордога Једрена, и зажелих зашто да и данаскада смо свој посао свршили, писмо комотеи да уашвлмо плодове свога рад . Ој, мој чард^че Мој дебелл хлздз О. 1 , мој чардаче. У мом сепу крај мора, Пеза гарава. Нека је, хај нек се зча, Најлепша је удек цура Ој, гарава Разлеже се уз прасак пушака, долином и брдима, кроз које се крећемс; све је весело, све је живо као да није било толико тешкоћа до сада, као да П ги прекобројни пук није ни имао толику ватру на Битољу, да ће је вечито запамтити преживели ратници, који су заједно са ногинулим, чуда чинили, да би туреких 20000 задржали, да се не пробију ка Ресну, да одатле даље побегну, па да се један велики део гладан и уморан доцније ночне сам јављати, и нашим трупама предавати. Уживао сам у лепсј песми; уживао сам, што су труне задовољне, веселе крај свег марша, који су дотле имали. После хода од 12 дана, стигосмо у Влбасан.

Нешто о жнвоту наших труна у Елбасану гшсао сам вам раније. После кратког бављеља у Елбасану, упуте цео 1. прекобројни п.ук у село Паприел, на 20 км. од Егсбасана, идући ка Драчу, у срце дивље и кршне Албанпје. Ово је гзазвала потреба одбране од дивљих Ариаута, који су сваки час иравили по какав ексцес. Скоро читавих месец дчна било је мирно и леш: нама је било забрањено да убијамо и пуцамо на Арнзуте: раздвајала нас је река Шкумба и ми смо ишш у пзтроле, пе да извиђамо Арнауте, него остатак турске во.јске од Берата. Али Арнаути си свакодневно пуцали на коњичке и нешачке патроле. Некога нам рапе, неког бога ми убију, те нам на крају кра.јева то дојади. II не само то, него се Арнгути толнко дрзнуше. мислећи да наша иажња према њима значитсукавтплук, па чак пређоше и у напад, те један наш вод би изложен опаспости да сав изгине, да срећом не стиже благовремено цела једна наша чета и ошочеборбу са њима. Два дава трајала је борба на. простору од 30 км.. ангажовали смо цео нук, 4 топа и 4 митраљеза Наши топовида их бог поживи, рупшли су пемилосрдно зграде арнаутсквх побуњеника. Арнаути су се пренеразили, кад су виделп шта су својим испадом изазвали, и кад видеше да нема ту шале. да се ми рата не играмо, већ у стварност улазимо и шта су могли урадити друго, него почеше одступати. Они Арнаути, који су одступали десном обалом Шкумбе, наиђу на наше трупе од Тиране. Ове су такође добиле наређење, да гуше побун.у оних Арнаута, који су се разбегли по шумама, док ови на левој обали Шкумбе прикупљају се опет ради поновне борбе. Ни наши митраљези нису остали беспослени гладеи. Ми их ретко употребљавамо, јер су халапљиви па брзо гутају велику количину муниције, тезатоихштедимо од честе употребе, а кад онп дејствују, то чинимо велико задовољство нашем пешаку, а уливамо страх вепријатељу кцји кад чује ову паклеву машину, што све пред собом брише, бега као помамав. Док наши пешаци необично воле да чују какомитрзљези свирају брзу паљбу, и сви окрену главе да виде одакле долази та музика, дотле се Арна} тима диже коса на глави од страха чудотворне машине, ко.ја нема срца наспрам дивље руље Арнаута. Можете замислити себп грозоте, које смо доживелиза ова два ратна дана; наши топови, митраљези, толико су чуда чинили, да ће се Арнаути вечито тога сећати. Чуди нас, и никако не можемо да знамо ко буни ове Арнауте, али све што чине, себи чине. 81 2огг