Балкански рат

Број 14

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 211

То је олакшало дринској дивизији, да већ око 4 часа по подне јуришем заузме турске централне висове. Мора бити да су и турске тобџије видели овај успех наших градлија, те осуше рафалну ватру на њих. Једна од тих граната удари сниско у насип, уз који беху полегали војници из 1. батаљона. Граната је пробила насип и ударила по сред главе једнога војника. И на наше велико запрепашћење спазисмо како се на двадесет корака позади запуши његов мозак у опни, која не беше ни напрсла. — Остаде ли му шта у глави? упита неки окачењак војника, који загледаше главу свога суседа. Једна милијарда чавки грајала је летећи нама. Мени нешто не би пријатно. Али кад загрмеше турски гоиови, чавке се повратише баш испред нас. — Добро је, кликнуше сви радосно, осећајући сигурно што и ја. Могло је бити већ око З 1 /^ часа по подне — кад дође ордонанс и донесе на блокузаповест од команданта батаљона, да се обе чете (3 и 4.) повуку у село По■ сак. — Известити команданта, рече капетан Ђукић ордонансу, да се ја не могу повлачити до мрака, једно зато што ће нас Турци докусурити у повратку, а друго, што нећу да ди жем дух код Турака. Ти не мораш и ћ и командиру 4. чете. ја ћу га известити о о воме. Ордонанс се врати у село и није више долазио код капетана, јер се сигурно командант сложио с тим Мрак се већ ближио кад поред нас прође нови командант пука и ађутант Магдић. Обојица беху у пелеринама. — Лези доле, викаше командант војницима који се дизаху да га поздраве. Чим наиђоше на завијутак код нас, отпочеше опет зврцкати куршуми по бгри око нас. Турци су приметили да су то официри и почеше их гађати. Хтели не хтели морали су обојица сићи са насипа. да се мало заклоне. Мало пссле дигоше се и продужише до моста. Мрак паде и ми се један по један упутимо ка селу. Тек око 8 часова у вече сви се вратише. Командири пребројаше војнике и одоше на рапорт команданту, који беша поред ватре у оном разваљеном дућтну на раскрсници.

Шј ВПРДАРА

'1 '!

^•Ч**•'-<*

Иеиа 8ржв*1а №*ш ? бппзннн Зелега

Било је 168 које погинулих и оборених у воду које рањених из обе чете. На наше велико изненађење не беше погинуо наредник Миливој Стојановић који је отишао с првим редом на мостове. Седећи око ватре официри беху јако забринути. У том дође и рањени потпоручник Крстић, да се јави командиру. Капетан му рече: „Ви сте срећан човек, рањени сте у руку, извршили сте лепо своју дужност и сад ћете у загрљај своје младице, — а ми ћемо можда сутра за вама.“ Потпоручник — и ако рањен, смејаше се на овај командиров говор и оде на превијалиште. Те ноћи није нико ништа јео. Целе ноћи на киши преноћисмо у шанчевима на ивици села, чекајући да се и сутра понови ово што је данас било. До поноћи па и до пред зору. с времена на време су се чуле турске пушке и митраљези. Баш нам не дају да оправимо мост. Други батаљон је целе ноћи газио по води тражећи пре лазе, а неки су покушавали да се превезу понтонима, који су наседали на плићацима између речних рукаваца.Ј Да је то била непрекидна и велика река бар би се могло понтонима прећи, овако је то било немогуће. Ујутру (6 ог нов.) на наше велико из ненађење' ^видесмо да наши војници сербез шеткају по првом мосту и онуда,

паметним поступком.

где се дотле ни поЈавити нијс смело. — Турии су одступили, рече капетан Ђукић. — По банку да нису, рече Бошко Бошковић, ре зервни поручник. Обојица дадоше по банку команданту Вуковићу. После пола часа Ђукић је добио банку, а поручник Бошко од силне радости пружзше му још једну банку. — Хвала хвала рече смејући се капетан, само/кад су Турци одступили. Сунце већ обасја бојиште, као да се и оно радо ваше победи крста над полумесецом и као да је и оно чекало на ослобођење. Ми се кренусмо у колони преко насипа. Баш поред првога моста на једном оцедном местанцу, биле су донешене жртве јучерашњег окршаја. Принц Ђорђе. ђенерал Божановић, сви официри и војници одадоше последњу почаст палим борцима последњега дана, по следње битке Срба и Турака.

Херонзап српске па]ке — Српкиње су претекле Шпартанке У окршају на Преполцу 6. октобра међу нрвима јуначки је пао пешадијски капеган Драгомир ПешиИ. Рођени брат Драгомиров капетан Михаило изјавио је својој мајци, која је у Крагујевцу, саучетће овим телеграмом: „Не брини мамо, ја пођох брата да осветим!“,. Ојађена мати, клонула од силнога бола и угушена прекомерним плачем, склапа руке и моли се Богу: — „Боже, опрости ми ако сам те оволиком тугом увредила и дај да мој Драгомир буде једива жртва за цео српски народ!“ \