Балкански рат

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 28.1

број 18

гурнули су за њима. Али, ко пре ђевојци, оном и ђевојка, тако и Турко Арнаути, беху ближе Дриму и када наши дођоше на обалу Дрима, они зећ беху с друге стране. Које хучни Дрим, прве, које наши куршуми оне заостале бегунце, послали су Алаху на исповест око педесет арамија. Ипак то није сметало неким треће батаљонцима, да нс«м сутра дан причају, како су жгадију тукли тако, да се Дрим излио из корита и преплавио поље; јер од лешева није могао да иде својим током! Иронично смејање с наше стране, није им причинило толико )ада, да их озлоједи, да не иду даље, већ су нашем батаљону правили друштво — шетајући, као да у сватове идемо, све до — мал те не — њихо ве гробнице, до под бедеме града Љеша. Док су трећи батаљон и четврта чета првог батаљона гонили непријатеља. остале три чете нашег првог батаљона осгале су на Мијетском вису, у очекивању за повести, да се кренемо напред. Штаб првог батаљона заноћио је у једној штали, а ја са доктором Стефановићем и неколико болничара по највећем пљуску око 6, часова у вече кренем ка јед ној арнаугској кући на преноћиште. Коњ докторов једва је вадио ноге из блата. а о мени и болничарима и да не говорим. Ми смо газећи по блату до преко ко лена, што но кажу, једва извукли ноге из блата и стигли после глибања преко 500 метара ка дому Арнаутиновом. С нама је пошао и пуковски свештеник, ирави сеоски попа — поп Васа из ваљевских Ћелија. Али он је уви део да ће бити згодније, да нас остави да глибамо по блату. Окренуо је свога белца и мамузнувши га у ребра, са коњичким карабином о рамену, по трагу грећег ба таљона, одјурио у мрак, да се омрси Поп Васа се и преварио и није. Док је на три чете првог батаљона раздељено 5 овнова, које су они у сласт без хлеба појели, он је био већ са трећим батаљоном и боговски кркао — чак и погаче. Ми смо са доктором Стефановићем, добили у тој арнаутској кући: пилав са куваним пилетом, врућу проју, печено пиле и повише шљивовице. Тада су нам причали болничари, како је поп Васа за сво време борбе јурио на своме белцу, с ове стране брда Мијетских где непријатељски куршуми не допиру и „неустрашимо“ храбрио војнике. Морали смо се смејати томе неустрашимом попу, замишљајући га, како јури на коњу са карабином о рамену, знајућу да он сам вели’ да је свештенику забрањено убијати, као и то да је он био тог мишљења, да никад не би учинио употребу од овог карабина. Смејали смо се, јер смо представљали тренутак како Арнаути опкољавају поп Взсу и отимају му карабин, а њега пошто не сме да пуца, пуштају да доцније плати држави проводњу с караби ном — зато што га је упропастио, само 85 динара. Хвала Богу ниједошло до таквог тренутка и наш храбри поп Васа, здраво и весело је после осам месеци поново дошао у Приштину са карабином о рамену — а на плећима дурашног му белца. То расположење, које је унеломеђу нас причање о поп Васи и његовим подвизима, поред умора од пута, а и борбе прошлог дана, учинило је, да смо попивши по три кафе, спавали на патосу. застртом поњавом, пошто није било кревета, као заклани. У 5 часова из јутра пробудили смо се чили и ведри. Попили кафе и истресли један бардак ракије и пошто је доктор дао љубазним нам домаћинима један наполеон, кренули смо се ка биваку нашег батаљона, с којим ;мо се кренули у 6 часова, надајући се, да ћемо по чувењу још истог дана видети Српско Море. Снега нема, али пакосна киша, ма да је време било топло, поквасила нас је као мишеве, до голе душе. Пред нама су били гониоци побеђеног непријатеља, и ми их ускоро, око 7 часова сгигосмо. Да смо ишли десно уз Дрим можда би се сви подавили у блату и пиштољини, али смо се ми опет успентрали уз камењар и тако се једнако верали по гудурама до подне Тада смо дошли на реку Ђадру и ухвативши се по петнајест

за руке, газили смо по валовитој Ђадри, надошлој 6Д киша, већи до груди — они мањи, до гуше. Ипак смо били срећни, те се ни један није удавио, но смо про шавши поред манастира Калмети, дошли на дивну висораван у Трошане. Ту смо заноћили у трима правоугаоним ливадама. Ми, који пилавом нисмо покварили стомак и први батаљон, који је јео овновину без леба, по комадић, као да га је лекар рецептом преписао, написмо се воде и заспасмо, као јагњад. Трећи пак ба таљон у Мијету — селу, пошто су Турко - Арнаути војници и газде од дућана побегли из села, наишавши на обезглављене дућане, навалили су, да се што пре напазарују, док газде нису стигле на брзу руку нагрували на празан стомак: урмама, шећером, сувим грожђем, ратлуком, па боме и коњаком, те су на Трошанима муку мучили, повраћајући целу боговетну ноћ Поп Васа се ту ноћ сит напушио финих турских цигарета, пазарених прошлог дана у селу Мијету. Зли језици говоре, да је дуван и остала захира плаћена све у готовим — речима. Новембра петог око три часа по поноћи. пробудио нас је пљусак из ведра неба, јер када смо четвртога заноћили у трошанским ливадама, небо је било пуно звезда. (Н аставпће се)

1 ИЛИЈА Б. ТРИВУНАЦ АРТИЉЕРПСКП КАПЕТАН II КЛАСЕ Као водиик прве батернје брдског артиљериског пука, пун младићског жара и љубави према неослобођеној браћи својој, похитао је одушевљен у свети ослободилачки рат. Учествовао је у мвогим биткама и борбама, одликујући се свуда а нарочито у борбама код Светог Илије, Прилипа, на Козјаку и Битољу на вису Облакову. Уелед великих мразева, непроспаваних ноћи и пуно других незгода, невоља и ратних тешкоћа навукао је на свој нежни организам две тешке и опаке бољке катар и реуму; тако да се ]е у Дебру по свршеној борби с болом у души морао растати од својих драгих топова и милих- другова ратника и вратити се кући својој, да одмори своје изнурено тело и потражи лека болести својој, којој најзад уелед запалења мозга ипак мораде подлећи у најлепшем добу у 29 години свога млађаног живота. На други дан Ускрса 15. априла испусти сво.ју племениту душу у своме дому у Алексинцу. По својим најбољим силама псслужио је Отаџбини и у миру и на бојном пољу и заслужио је, да му се име помиље поред осгалих јунака, који у овоме рату ноложише своје животе за остварење Косовске Идеје. Слава му!