Балкански рат

Страна 290

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 19

Ло гробовнпа.

Ја немам суза за оне младиће Што су остали кландима и пољем, Све друг до друга као једно биће, Ко једна жртва нараштају бољем. Ја немам суза за оне младиће, Што су весели пошли из свог стана, Ко да их зове за границом коло: Њине су груди пуне црних рана, На које душа прнула је холо Кад су свечано пали једног дана.

Ја немам: бола за хумке синова, С којих се дижу заставе слободе, И нов дан, и приче џинова. И старе земље, планине и воде. Ја немам бола за хумке синова Те добре деце Отаџбине драге Који су знали да падну за Брата, 8а њега дали своје лепе снаге: Сад мирно труну носле страшног рага, Ко добра доца Отаџбине драге.

Гробови данас добро су поноли, Ал из те смрти чујем шапат други. „Са својих њива живот с-мо донели И дошли довде, а даље ће други.“ Гробови данас добро су понели.

Ја имам носму за наше јунаке, 8а ране њине, за њине гробово; И радујем се што су страсти јаке Повеле народ да дигне робове. Ја имам песму за наше јунаке,

•За њино борбе где су храбре груди Стварале дела сред огња и дима; Ја имам туге, жалости и студи Што нисам тамо, што не падох с њима Усред куршума где падаху људи. ВПЗД. ПЕТКОВИђ — ДНС.

— Гпавнн јунак борбене трагеднје на Куианову Кад нас је једнога септембарског дана скупио у штабу VII пешадијско? пука Краља Петра I — у својој украшеној канцеларији и кад нам је саопштио, да ће се пук кренути 24. септембра на границу, — нико од офи цира није ни мислио да ће баш главом командант пука, Алексанлар Глишић бити први официр пука, који ће пасти од непријател.скога зрна. Окупљени пред узиданом пуковском спомен-плочом. на којој су златним саовима урезана имена дотле погинулих јунака из VII пука, нисмо ни слутили, да ће прво ново име бити Ллександар Iлишић п>гпуиовник. Пред вече 25. септембра, наш је батаљон после заморног марша узишао на једну висораван. Хладан поветарац са Старо србијанских планина задахну нас и оживи нас Командант Глћшић лешкарио је на сиџгдету, простртом на травици испред тек подигнучог шатора; поглед му је био упрт у горду високу Шар планину. У том свечаном тренутку — у сред војничког логора, одјекнуше громки звуци војне музике: „Ој Србијо, мила мати „Увек ћу те тако звати, „Мила земљо, мили доме, „На срцу је слатко твоме . . .“ Урнебесни усклик пет хиљада јунака седмога пука, проломи се, поздрављајући Шар планину и свога команданта Глишића, који је, по пут Наполеона пред пирамидама, могао још силније и громкије рећи: „Војници, пет векова на вас чека наша Шар планина “ У недељу 7. октобра пук се рано ујутру скупио на молитву. Дивни и свечани звуци војне музике одјекиваху кроз јутарњу тишину и отвараху побожна срца војничка, у која се дубоко зариваху очаравајуће речи команданта Глишића, којима нам објављиваше, дд је последњи час куцнуо и да је наступио историјски тренутак осЋвте Косова. „Дошао је давноочекивани час — кликтао је као орао командачт Глишић, — да сви слошки, и Срби и

Бугари, Грци и Црногорци, пођемо на нашег петвековног дин душманина Турчина. Покажимо се достојни по томци наших славних предака и довршимо борбу, коју је започео дед нашег врховног заповедника Краља Петра I — славни Карађорђе. Ја вас позивам да оправдате наде, које на вас полаже наше неослобођено робље под Турцима, наша Огаџбина и наш Краљ.“ Живео! Живео! Живео! заори се поздрав седмога пука на самој граници код цркве Св. Илије. Пук је прешао границу и маршовао је као на маневру. После два јака марша допрли смо до Куманова и Овчег поља, 9 ог октобра наше патроле већ ухватише додир с турским извидницама. Освануо је 10 октобар. Најсјајнији и најсудбоноснији дан у историји Српства. Дан када је Косово освећено и када је за навек раскинут ланац, који је пет векова окивао СрпскД Племе. У десвт часова пре подне пуче први топ с наше стране. Ми смо били окупљени око ватре и пили смо кафу, и не слутећи да је то почетак трагедије турскога царства и слом турскога господства. Киша је ромињала. Официри су посматрали догледима предтерен. У почетку су се једва примећивале омање групице Турака затим се видеше турски стрељачки низови и најзад колоне, које долажаху са Овчег Поља и Куманова. Турци каода из земље изникоше. Око подне борба се већ разбуктала и наш је пук позват под оружје а мало затим је кренут у помоћ 18-ом пуку, који се угибаше под навалом многобројних османлијских таласа. Око једног часа турски шрапнели поздравише и наш пук, који беше у очекивању иза центра 18 ог пука. Борбени тресак заглушује. Рањеници осамнајестога пука веђ се отегли у низовима и лелујаху се ка превијалишту. У три часа нас кренуше убрзаним кораком ка левом крилу. Шрапнели су с десна фијукали и завијали своју самртну песму. Почесмо трчати Поворка рањених и избезумљених војника из малаксалог осамнајестога пука показиваше намдаје критичан тренутак наступио. Хоризонт посматрања се сузио и ми смо још само видели шта се дешава у нашој неиосредној близини Већ