Балкански рат

Врој 21

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 333

понудио, да лиферују за нашу војску све, што је потребно, односно у колико му је могуће. Тај Турчин, ма да му је турска војска, при бегству из Љеша, да би се иосле јавила као „храбри“ браниоци Скадра, и она што је заробљена у Љешу; остала дужна преко две хиљаде турских лира (око 50000 динара), пристао је велим, да и нама даје на вересију. Ово је учинио с тога, што му је наш начелник станице спасао дућан од пљачке обесних Малисора, з и с тога, што је видео, да наш војник све плаћа готовим новцем, што год узме. Да би могао догнати стоку са свога чифлика из околине Љеша, а да му је Малисори не отму, као и ону, што је он куповао по околини, било за новац, било опет на рачун, тражио је оружану пратњу. По одобрењу команданта Дивизије, начелник станице му је ; с времена — на време, давао: 5, 10 до 15 војника, као стражу. Тај нам је Турчин давао, на вересију: заклано говеђе месо по 0 70 п. д. а нама да остану коже; овнове по 10 динара комад, опет нама коже; сен_> по 0.10 п. д. килограм и т. д На тај начин, он је издао начелнику војне станице робе за преко 20 000 динара, а од истог није тражио никакве признанице, но је давао на „рз“. Није било дана, када трупе нису добијале храну, све претпостављене старешине, биле су потпуно задовољне снабдевањем храном за војску. Све ово, радио је с почетка, сам начелник станице, а доцније је добио једног помоћника у магацину. У то време смо добили први транспорт хране, коју су довлачили грчки бродови, али на њима није било живе стоке, но само варива, сланине и масти у кантама. Било је и лоја у бурадима, који је транслор тован и предат нам као маст. Ађутант 2. бат. V пука, питомац под — сада наредник Канара, примио је по требовању из војне станице маст, и раздао војницима, да мажу ноге! Кад је сутра дан понова дошао у пук са требовањем, пуковник Плазина му је скренуо пажњу, да је јуче требовао маст и питао га, где му је та маст. Па оно је био лој, и ја сам га издао војницима, да мажу ноге; јер су им пропале по албанским гудурама! Ето каквих је „саве сних“ лифераната, „патриота 11 било. Али лепо нам наш народ каже; Неком рат, неком браП У прво време, морало се давати војницима наше Дивизије, место леба — брашно, да праве кашу и једу је с месом и зачином. Албански пак Одред који је био у пролазу кроз Љеш, за Драч, добијао је лебац који су дано — ноћно, пекли цигло три фурунџије из Љеша и то: Дуле, Реџеп и Аљуш. Доцније, кад су направљене војне пекарнице; уз припомоћ ове три грађанске, могле су и наше трупе добијати хлеб, место брашна. Ну где смо били, добро смо и главу изнели! Болничка чета Дринске Дивизије, добијала је за сво време хлеб; јер су они у чети имали и зидара и фурунџија, те су направили фуруну и пекли таман толико хлеба, колико је за њих било потребно. Дивизијски штаб је јео погаче, које су само за њих печене. Све је то могло да се трпи, како — тако, али је друга невоља била. Лекова и санитетског материјала није било, ама хич! У прво време, односно при пролазу кроз албанске кршеве, имало је мало прашкова у колачићима. Војници су тада терали шегу велећи : Ако те боли стомак — колачић; ако те рани куршум колачић; тифус — колачић; од смрти лек колачић; па тако све до Бога, само колачић, па колачић! Али кад је после одмора у Љешу, наступио: тифус, маларија и дизентерија, многи су кукали, да им је бар и колачић, али и њих је нестало! Неумитна смрт, није хгела да штеди ове дичне хероје, но их је косила далеко од родбине, далеко бд мајке Србије, у већ сад напуштеној Албанији!! Декари су кршили руке, али помоћи нема од зна-

ња доктора: Стајина, Брика, Стефановића, А. Јовановића, Петровића и Ст. Симића, већ од лекова, које би они требали да препишу. Умирало је дневно по 10 15 па и 20 војника. Један турски војни лекар, који се предао с гарнизоном, доводио је заробљене турске војнике у љешку болницу, смештену у џамији и показујући на наше храбре ратнике, како без роптања, изнемогли и суви као мумије, стиснутих зуба умиру, говорио им: Видиге ли, како прави војници умиру, стотинама километара далеко од својих домова, па не ропћу на Бога! А ви кукавице, у својој рођеној земљи, кад вас терамо дд је браните, само урлате: бука, бука, (леба, леба), па кад вам се да, ви се наждерете и онда се олењите као крмци, па јаваш — јаваш! Зато сте и били иобеђени, стидите се и дивите се оваквим херојћма! Они нека вам у будућности служе за пример, како се одужује отаџбини! Из дана у дан, тај је лекар доводио редом по партијама заробљенике и очитавао им дрхћућим гласом предњу лекцију.

(НДСТАВИЂЕ СЕ)

Нашн ие|у Арнаума '"V' ; (4/

Српски капетан у оделу арнаутском Пошто су брзо успели да рашчисте рачуне са Арппутима у Дебру, који су покугаали да се буне, наши официри на доколици, а да убију дуго време и досаду, забављали су се и на овај начин, што су облачили на се руво арнаутско. Наша слика представља једног команданта батаљона из 14 пука I. позива. То је познати неуморни радник на ширењу српске мисли и Душаповачке идеје иначе одличан официр, који се у овоме рату особито одликовао и способношћу и личном храброшћу, те је одлккован златном медаљом за храброст,