Балкански рат
^трана 332
бАЛКАНСКИ РаТ
број 21
Од Ваша до јадрана — Ба дринскоп дивизијоп другог позива — с>) Док се нова власт у Љешу етаблирала и налазила пута и начина, како ће што брже, да уведе ред и поредак у вароши, као и на који ће се начин што брже моћи, да снабдева војска храном и осталим потребама, око града је био лом. Потпуковник — сад пензионисани пуковник Булић, сматрајући себе, као команданта Албанског Одреда, за старијег од нашег неустрашимог команданта V пука Плазине, тражио је обавештење: како и на који начин је смео овај да напада на Љеш а да не сачека њега са одредом!? Војник, као што је Плазина, научен само на оно што му је дужност, па ма и главом за то платио, са њему само својственим достојанством, одговорио је, да је он учинио оно, шго би сваки исправан војник на његовом месту, био дужан да учини. Пошто је на тај начин прекинуо беспредметна обавештења, пуковник Плазина му је саопштио ток догађаја око заузећа Љеша. Уз то му је испричао и колико смо губитака имали. После свега тога након десетак дана, читали смо у једном београдском листу. како је пуковник Булић заузео Љеш са својим Албанским Одредом а уз при помоћ Дринске Диви зије II позива. Уз то се вели, да је командант Бујжћ у свом рапорту III Армији, био и сувише скроман; јер није хтео себе да хвали! Нико није преко јав ности реагирао на тај блеф; јер тада смо ми; учесници у освојењу Љеша, билидалеко од цивилизације.у обесном Арнаутлуку, готово Бо гу иза леђа. Али, данас, смело могу да тврдим: град и варош Љеш, заузела је Дринска Дивизија П нозива. Ну о томе је било после тога новинарског написа и званичних објашњења Новембра 9., наш командант батаљона мајор Митровић, добио је под команду још пола батаљона и као командант тог одреда, упућен је као претходница Албанском Одреду. Тај одредДринске Дивизије, а напосе један и по батаљон V пука, заробио је на реци Маћи 300 турских војника, који су побегли из Љеша и упутили се Драчу. Али пошто се река Маћ разлила, те е била непребродна. то су они мсрали да се предаду. Зоред тих војника, заробљено је доста топовске и пушчане мунииије, а и неколико турских официра и подофицира. Одмах се одред кренуо напред, чим је заробљенике транспортовао назад у Љеш, и заузео је ИШим, а 13. Новембра и Кроју, престоницу славног Ђурђа Кастриотића--Скендербега. Ту је постављен за управника вароши и председника општине поручник — командир 2. чете 1. батаљона V пука — Станимир Пешић. Албански Одред под командом пуковника Булића, ушао је тек тад у Кроју. У Кроји је један туреки чиновник предао 50.000
турских гроша, коју је суму требао као државну, да однесе у Драч, али као Србин по пореклу Босанац, он то није урадио, већ је предао нашој власти. Целокупна сума подељена је Албанском Одреду, а одреду испослатом као предходници његовој — од стране Дринске Дивизије, није дато ама баш ни аспре!! Кад су свршили деобу и поодморили се, онда је Албански Одред сам, куражно кренуо напред и већ 15. Новембра био у поносном граду на Јадранском Мору — у Драчу. А сад да оставимо батаљон и по V пука,'! нека држи посаду од Кроје до Љ?ша, а ми да се вратимо назад у Љеш, те да наставимо даљи развој догађаја, све до коначног напЈштања свих српских победоно сних трупа из дотле непроходне Албанијз. Све шта смо претрлели у прљавој вароши Љешу. апсолутно је немогуће написати, али у кратко се ипак може дотаћи најглавнијих тачака, које ће нам вечмто остати у успомени Оно што је било најглавније за опстанак изнурене нам Дивизије, то је био проблем о набавци исхране за људство и стоку. Да је којом срећом, био с нама начелник интен дантуре Дринске Дивизије — Живковић,Карган“, ишло би и ђене, ђене, јер су у њег били новци. Али он је био те худе среће, да место, што би с нама ломећи се по албанским гуаурама стигао у Љеш као и ми, за девет дана, оде пречим сигурнијим путем. Он је опет са својим штабом и с новиима ударио од Ђаковице за Пећ, па кроз Црну Гору преко Сан Ђовани диМедуа — избио на Љеш. Да је имао борби са Црногорцима а не јединствене. нашој браћи Црногорцима, по природној гостољубиво сти несравњене дочеке; па би велим, требао ма ње времена. Али он је тај мучни пут, стренећи ваљда, да не поклизне по путевима Црне Горе, којима нигде у свету нема равних, прешао за цигло од двадесет пет дана. А кад је дошао у Сан Ђовани ди Медуа, услед узбурканог мора, изашао је из брода тек сутра дан. Зз сво то време начелник војне станице у Љешу, имао је дужност, да снабдева не само трупе наше Дивизије, но и пролазеће трупе, Албанског Одреда. И то како да их снабдевз!? Без пет пара, мораоје из ока из бока да набави, људску и сточну храну. Дакле, да узима на вересију (на рз) образ, што кажу Арнаути. Пуковник Павле Пауновић, командант Дринске Дивизије, није хтео ни да чује: има ли, или не, новаца, нарећивао је, да мора бити свега, што трупе траже. Да би се избегле последице неизвршења његових заповести, морало се узети у помоћ и оружана сила, која ће кроз разбоЈНИчким Малисорима преплављену околину, спроводити потребе за војску. Ми смо имал I више среће, но ико на свету; јер је у садање време тешко добити што на вересију и међу познатима, анекмоли код неверника. Па ипак нашао се је бивши турски војни лиферант — Малић Расули, Турчин из Љеша, а по занимању трговац, који се