Балкански рат

Страна 324

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 21

1цхк Дебра

Пошто је Битољска битка већ била свршена, послате су разне коњичке патроле у извидницу да испитају терен и прегледају има ли где непријатеља или не. Тако 12. новембра патрола под водством Мило]а Милојевића, музичара, резервног коњичког потпоручника дунавског дивизиског пука, којим командује мајор Никола Цоловић, добила је наредбу да пође пут Дебра. Он се са осморицом војника и два курира, комите, Јаћимом и Иваном крену из Ресне на Преспанском Језеру у даљну официрску патролу. Крај дакле кроз који је патрола морала проћи био је војсци потпуно непознат, а пут рђав. Један врло мали, кратак пут, патрола се кретала „џадом“, па је одмах морала ударити преко стења и верати се тако званим „козјим путем“. Нарочито је од села Делогошта и Татеша тај пут необично кршевит, те је верање по стењу било врло опасно, а у толико више што се имало проћи кроз арнаутски крај, за који се нијемогло знати, да ли се жели предати. Шта више ти су Арнаути и претили, јер су чак из једног села (Мисловеђа) пуцали на патролу. Но потпоручник МилојевиТ је избегавао сваки сукоб, пошто му то није био задатак и продужавао је пут Дебру. Дан је био хладан, јесењи и шибао је оштар ветар. Цео сиви крш је свему давао суморан изглед Уски видик се свакога часа мењао и небо сиво оловно, видело се као парче сукна разастрто изнад крша. Срећући успутљуде патрола се распитивала о много чему и добијала наЈразличнија обавештења Ипак се могла зак.ључити само једна тачна верзија. Сва села на левој обали Дрима хгела су ее предати, док на десној у коју спадају Долгаш, Осорница.] Папрадица, Власина/ чија имена говоре да противна предаји Та

Дебар у снегу

су од вајкада била српска, била села су правила сметњу и левој кичевској колони, која је доцније ишла кроз њих. Имена других села још речитије говоре онегдашњој српској власти у њима и већина од њих је пристајала без речи да призна српску власт. 13. новембра дубоко у мрак патрола је продирала даље. Ситна јесења киша праћена измаглицом још је више замрачавала и иначе мрачан видик и преко ноћ се морало јахање прекинути, да патрола заноћи у селу Лукову, па да се настави с првим освитком. 14. пре подне патрола је прешла Штипски мост на Дриму. Колико лепоте, колико осећања у томе моменту? Штипски мост је један од оних старинских каменихмостова, који се као угао дижу над реком и везују две стеновиге обале. А доле, чак дубоко испод моста хучи и пени се страховити и брзи Дрим. И како и нехотице падају на ум Војислављеви стихови „На Вардару": Суро вечито стење гордо се у небо диже. Над урвинама сивим орли се с оОлаком боре,

А доле са страшним шумом Вардар се пени и стиже. И пада кроз уске кланце у сиље Јегејско Море... Само не у Јегејско, но у Јадранско Сиње Море ! Али ће ко рајски феникс синути слобода мила И ја ћу сгојати ведар где сада погружен стојим. И наш ће орао бели широко развити крила над урвинама твојим ! Развио, развио, је крила и ево српских војника, који прелазе камени мост на Дриму, на оном истом Дриму на коме су се крвиле српске чете, чете крала Милутина! Српска патрола наиђе на мост и пође даље старом познатом Дебру. Но тек што патрола пређе, примети двојицу меш тана из Дебра који јој јуреу сусрет. Патрола их заустави, Јаћим, који је знао арнаутски, запитао их, куда ће. Пред српску војску. Неколико раздражених људи спре.лају им заселу код Штипског моста, но сад нека је хвала случају спасени сте, ми смо били послати, да јавимо да је град Дебар решен на предају. Заседа! Да ли страх, да ли неки други разлози отклонише је? Или су и сами бунтовници можда чули да им српско оружје допоси спас ? Пред нама се видео преко једнога виса један крајДебра. Иначе Дебар је сав приљубљен уз планину и спушта се доле у зараван. Два грађанина на коњима и з и ђ о ш е пред нас и донеше нам писмо од грађана Дебарских, које је потписао епископ Иларион и ср пс к и прота Михаило Петровић. Писмо је било ад ресовгно Победоносној војсци за Дримколе (цео тај крај зове се Дримколе). Потпор^чник Милојевић пристане на предају и нареди да изађу коџабаше и да изјаве, да се предају. после пола часа место председник општиие,

Људи се врате у коџа-баша, дођоше:

варош, а комисија, епископ Иларијон прота Михаило Петровић и друти Сви они изјаве, да град предају и у 11 часова у Дебру је била прва српска војска и по наређењу Милојевића почело је скупљање оружја у касарни у којој је и одсео Милојевић с патролом. Турски официри, којих је било досга у граду, предали су драговољно оружје, и били су врло љубазни. Пошто је наредио скупљање оружја Милојевић је прошао кроз варош, да разгледа све потребне му детаље, У једној кавани је затекао турске официре скојима се упустио у разговор. Између осталога Милојевић је истакао добро држање турске војске на појединим положајима, нашто су турски официри у знак захвалности устали салутирајући. Да би се дао видан знак новосклопљеног пријатељства сви су иожелели да се спикају. Да би били сигурнији Милојевић је изјавио достојанственим турским агама, да за њим долази велика