Балкански рат

Број 23

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 367

Бугарскн пумкн нрепад — Једиа крвава ноЋ Бугарски препад који је био ноћу између недеље и понедељника, 16. и 17. јуна извршен је на иајподлији начин. У недељу 16, јуна бугареки офицари из ГОтипа позвали су паше официре еа Јежева Поља на закуску и пиво. Да се, рекоше, братски провеселе, „пошто је опаоност рата минала". У разговору и гозби провели су неколико часова. Бугари су били преко мере љубазни, како није обичај у љих. „Братски“ су испратили наше офипире и најљубазније им пожелелилаку ноћ и довиђења, да само'неколико сати после тога, у очи понеделшика, око 10. часова и 40 минута ноћу, нредвођени оним нстим „љубазним“ официрима, изврше препад на наше трупе које су биле на Јежевом Пољу и на ноложајима нред Ериволаком. У исто време једна бугарска дивизија из армије генерала Иванова учинила је ирепад на Валандово и положаје пред Ђевђелијом. Стражарећа оделења приметила су свуда неприја■геља и мртве страже свуда су их јуначки дочекале, Шести пук нресголонаследника Александра био је на предстражи према Штину. Препад је био сглан, отнор још силнији, борба очајна. Прва чета четвртог батаљона ше> етог пука, која је била на стражи на мосту, борила ее дивовски. Бацајући бомое, ова чета, која је нрепадом била опкољена са свих страна од Бугара, уснела је да се про бије и већ око 4 Ј /а часа изјутра била је у сасгаву свог батаљона, пошто је у страховитој борба, при пробијању кроз многобројног ненријатеља изгубила еамо три војника. Али за то су рањени спи официри, сви иодофицири и многи војници. При пробијању кроз непријатеља нарочито су се одликовали водници резервни нешадијски потиоручник Тихомир Антонијевић и нареднмтс Петар Вукотић, чијем се херојству диви све живо у чети од командира до носледњег редова. Бацајући бомбе они еу на све етране око себе сејали смрт и преко небројених лешева непри јатељских са 70 бомби довели своју чету с незнатним губитдима у саетав батаљона Остале су мртве страже јуначки се бранећи, устукле пред ненријатељеским нанадом на линију прихватница. За то је време већ дат знак узбуне, али до даље борбе није дошло, јер је изгледало да еу се Бугари повукли. Алн (ко два часа после ноноћи Бугари ноново и још силније навалише на наша стражарска одељеЈва. Да би их нреварили, викали су: -- Мије сме наши! Пе пуцајте, брачо! Ште се предаваме ! И та им је превара, на жалост, и успела. Многинаши наивни Мачвани платише главом своју добродушност и новерљивост, Борба се раепалила на свима линијама, Пукови се развише за борбу. Бугари су неколико пута вршили јуриш и долазили на сто метара нред наше трупе, али су увек враћани крвавих глава. Рика топова, нраска бомбн трештање пушака и митраљеза разлегало се на целом фронту од Црног Врха до Ђевђелије. У зору наше трупе пређоше у напад и бајонетом стераше дрске нападаче са позиција. Борба је и даље трајала цео дан. Јежево Поље, изорано од шрапнела и ручних бомби, заеејано је лешевима бугарским, из којих је никла и уз расла грдна срамота њихова. Трећи нозив који је био на позицијама пред Ђевђелијом одбио је Бугаре и усиео да са Грцима, који му дођоше у помоћ, зароби један бугарски батаљон. Код нас су страдале нарочито чете, које су биле размештене по селима у околини Дојрана и Валандова. Наше трупе показале су, и овом приликом, чуда од јунаштва. Не зна се који је пук био храбрији. Сви војници, од редова до комавданта, јурили оу неустрашимо у смрт. Официри, и активни и резервни, иотврдшш су и овде да су беспримерни хероји. Једна чета четрнаестог

пука другог позива, борила се до посдедњег човека бранећи положаје од бугарске бујице. У борби је учествовала и коњица тимочке дивизије. Из њених храбрих редова рањен је и мајор Света Маринковић, командант пука. Шести пук остао је на своме месту и није ни за длаку уотупио, и ако је имао да издржи неравну борбу са целом бугарском давизијом, 'коју је потпомагала јака артиљериска ватра. Зато је тај пук и имао највише губитака. Командант овога пука, Ђура Докић, и ако је био рањен, оотао је за све време борбе командујући својим храбрим пуком. Три команданта батаљона, Милан Васић, Сава Мацић, и Божа Стојковић, као и командир чете Стојан Б. Стојковић, борили су се као лавови и пали су од непријатељског куршума предводећи своје неустрашиме борце на јуриш. И IV, V и XVII пук показали су чуда од храбрости. Један батаљон седамкаестога нука на бајонет је преотео од Бугара две батерије наших топова, к)је су Бугари били запленули мучким препадом ношто су побили запрегу, те се топови нису могли одвући. Не гледајући на жртве овај батаљон је био готов да се жртвује само да тонове поврати и у томе је успео. Бугаре је бајонетском борбом натерао да оставе српеке токов°, где су их затекли, а сами да бегају главом без обзира. Бугарски пр пад ииак није успео. Наши хероји уснели су да потисну Бугаре и са њихових положаја. Повукли су се на пет километара од Штипа, да их .носле неколико дана иотпупо очисте из цвле Македоније, која ј з данас сва у рукама Срба и Грка Јачина Бугара била је око сго батаљона са армијском артиљеријом. Ј. Гробље јунана т Иа|нона Лрина Благо онима што изгинуше коц Прилипа. Оплакани су, ожаљени и опремљени на онај свет уз победне звуке војничких труба и уз јецај некадањег робља. Дочек у ГЈрилипу она свечаност момента, она свечаност борбе и оно искрено оплакивање учиннло је, да су војници као никад дотле били врло пажљиви према палим друговима Сахранили су их све лепо, једног до другога. Више сваке хумке: побили крст, окитили га цвећем, опкопали гробље шанцем да се вода слива и још оградили гробље, да га стока не квари, а Прилипчанке припалиле кандила и свећице више глава својих ослободитеља. Колико смо били радосни у Прилипу, толико смо били и жалосни гледајући и гробље и некадање робље. Огишли смо на Битољ, борили се победили и с тиме и завршавали свој поход. Враћајући се назад нанесе ме пут на Прилип. Обиђох гробље које је на једчој коси, Свеже хумке стоје још, свеже цвеће обнавља се сваким даном. Оне добре и благе Прилипчанке доЛа^б свакога дана на гробље, пале танке сиротињске свећице, везују на крсТОве Пешкире, мараМе, цвеће И наричу оним отегнутим, тешккм и болним гласом. Њима није т^Шко да свакога дана поред свију својих послова долазе на гробље, које им је мило и драго, та оне гледају у тим свежим хумкама своје очеве, своје синове, браћу своју' или реко би човек: више нешто, гледају своје ослобОдиоце. Има деце има девојака има Жена има старица долазе, плачу, наричу као над најрођенијим гробовима из свег гласа и од свег срца јадикују старе српске мајке над гробовима јунака над хумкама браће из слободне Србије. Нисмо могли ни ми војници, ми који смО газили преко лешеза, ми који смо мирно своје бајонете забадали у груди непријатеља, нисмо могли ни ми да останемо хладни према оним уздасима — плакали смо и разнежили се каодеца. Ко и не би кад чује. кад види како стара жена повезана црном марамом обгрпи хуадку, па љубећи и крст и земљу, гласом најтужнији!У\ гл^’ сом, који сам икада чуо нариче: .. Леле, ле...ле... борци наш.., леле си га мајци тзсу јој... Сине наш... добротвору наш...