Балкански рат

Број 24

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 381

Коеовскн освешцн

НАРЕДНИК ПИТОМАЦ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ •ј- Љубомир С. Стојановић

ПОДЛЕГАО РАТНИМ ТЕГОВАМА Иитомци Војне Академије распоре1јепи ио разним јединицама као а^утаити сви од реда тако су се славно дрјкали и одлично показали, да њихови команданти о њима говоре с усхићењем и дивљењем. Али су и иосејали своје гробове од Једрена до Јадрана. Велики проценат академаца ноложио је своје као капља росе младе животе за Част Отаџбине. Наредник Стојановић додељен је тимочкој дивизији првог позива; с њом је био у борби на Црном Врху, а за тим ово време под Једреном. Не штедећи свој млади организам ни од најтежих ратних напора опасно сс разболе и ночетком јануара нодлегао је болести. Мла> ди наредник је рођен у Крагујевцу 11. фебруара 1893. 1’имназију је учио у Нишу. У Војној Академији био је трећи у рангу, један од гајбољих ћ ака > Лио је то идеалан млад човек, чија прерана смрт значи осетан губитак не само за нородицу но и за војску, коју је љубио, свим жаром своје племените душе. Слава му!

Игм убигао 1ПШ1нш Аранђеловнћа — Чипв ву се Вугари одуидан освојаму Јвдрвна. Пошли смо после борбе, да нађемо мртве и рањене, да једне отлратимо у плитке, влажне гробове, а друге у болницу. Скамењени смо стали пред лешом храброг потпуковника Радомира Аранђеловића. Рањен у битци, херој је пао на леђа, окренут лицем небу. На његовим грудима се блистала Карађорђева звезда, орден српског краља и велики сјајни орден Светог Александра са мачевима, који је добио као освајач Једрена од бугар ског Краља. А поред та два ордена зјапила је још свежа рана бугарског бајонета. Шта ли је мислио несрећни херој, када °*]е, рањен видео да му се приближава бугарски војник изтунџанске дивизије, оне исте дивизије с којом је дан и ноћ под Једреном будно стражарио и у мразу и вејавици смишљао план за напад? Дз ли је мислио да ће џентлменство освајача Једрена. наредити да другом осва’ јачу Једрена пружи руку 5 Турчин би то урадио,

Татарски син некултурне Бугарске изабрао је краћи пут, да покаже своје достојанство и да изрази пажњу витезу бугарског ордена. Он је сјурио бајонет рањенику у срце Вероватно га је и лично познавао, јер седам месеца мука у стању су да сроде људе. Никада један Азијат не би убио рањена противника, а још мање противника, који има медаљу храбрости на грудима. Поносан што му је пала срећа у део да таквог противника има, пружио би му руку. Али га ни као ро ба не би задржао. А када тај противник на својим грудима носи ме даљу не само свога крал.а, но и његовог краљз, он би побожно легао поред њега и стиснуо му руку, као што син стеже оцу. Азијат би тада прошаптао: „Судбипа људска је променљива Алахова је воља“. Не... ни Курд, ни Черкез, ни Снрац ни Лавинац не би ни заробио таквог противника. Он то неби учинио из милосрђа, но из личног поноса. И људождери имају поноса. Али бугарски војник је много простије решио питање части, достојанства и војничке етикеције — он је сјурио рањеном бившем савезнику бајонет! Милосрдни српски сељак је износио из борбеАрнаутина. Добри српски сељак, онај исти који је под Једреном заробио Шукри пашу, превија раније рање ног Бугарина но Србина, јер овог другог дужан јз сваки да превије. А част му налаже да у невољи прво помогне противнику. Бугарски војник решава питање хуманитета много простије. Он забада рањеном освајачу Једрена бајонет у прса и истим бајонетом дотиче орден свога „цара“. Али, да се у Бугарској на све ово мислило, не би се пола милиона најбољих синова Балкана крвавило под летњим сунцем на обалама Брегалнице и кршевима Осоговских планина.

Какав је српскв војшв

Ми смо изнели неколико примера, који показују колико је наш војник одан Официру. У потврду тога износимо још један карактеристичан случај из четврте резервне болнице Кола Српских Сестара. Артиљериски капетан Радивоје Радосављевић, рањен је шрапнелом тако несрећно, да мујеметак однео сво месо са унутрашњег дела бутине леве ноге. То је врло опасна рана Од ње се раније умирало, али ;е модерна хирургија пронашла срество за сигурно лечење и таквих рана, Оно се састоји у калемљењу туђе коже, на рањено место. Када је капетан Радосављевић донет у болницу, лекари су били готово у очајању, јер су се плашили да нико неће хтети, ни за паре, допустити да се са њега скине толико велико парче коже, колико би било потребно за исцељење капетанове ране. Међутим се врло брзо показало да је љубав војника према официру много већа него што се мислило и знало до сада и да страховању лекара није било места ни за један тренутак. Јер чим се у болници чуло о невољи у којој се налази храбри капетан, један рањеник, пешак из петог пука „Краља Милана“, изјавио је да се са њега узме толико коже колико је потребно да се капетану спасе живот. Тако је операција одмах извршена и капетан Радосављевић већ се увелико опоравља. Тај племенити војник молио је да се не објављује његово име, али како је дело овог рањеног војника тако велико у племенитости својој, да га треба прибележити као леп пример пожртвовања српског војника