Балкански рат

Страна 374

ВАЛКАНСКИ РАТ

број 24

наставник гимиазија служи све V Београду од 3. новембра 1898. Био је одличан наставник, цењен са своје спреме и поштован са преданости послу и љубави према ученицима, који ће се вазда с захвалношћу сећати омиљеног учитела свога, који их је учио љубиги ову земљу и жртвовати се за њу. па је ту своју науку и на себи применуо жртвујући се за величину и част Отаџбине. За просветне заслуге одликован је орденом Светога Саве, а за показано јунаштво на бојном пољу награђен је медаљом за храброст. У крвавом окршају на Чупином Брду, онај тихи и мирни професор, који се у Београду и мраву склањао с пута, био је разјарени лав, који је на челу својих

храбрих Смецереваца јуришао тамо где је непријатељ ска ватра косила И пао је као јунак. То је једина утеха породици за губитак тако доброг и племенитог сина, мужа. сродника. Пред одлазак 'на Једрене Деметровић је учествовао и олликовао се у битци на Куманову. У борбама с Бугарима учествовао је у крвавом сукобу 20 јуна, а 26. јуна у 2 часа по подне славно је пао па Чупином Брду. Његови војници, који су у њему гледачи и старешину и пријатеља изнели су га из паклене ватре и пренели у Куманово, где је погребен кргј гробова кумановских хероја 30. јуна, код нове кумановске цркве. Слава јунаку капетану Деметровићу!

Напвтан ј *М|ба Ј. РистиН

ског пука Књаза Михапла, првог позива. Као командант овога пука потпуковник Влада Ј. Ристић лично се истакао и нарочито одликовао и па Куманову н на Битољу, да је и он био међу оно мало пуковара, којима је Краљ као Врховни Командант даровао иајвеће војничко и ратничко одликовање Карађорђеву звезду с мачевима. У борби с Бу"арима евојски се трудио да оправ >а високо '.дликовање и поверење претпостављепих и да достојно освети свога брата, који пололш свој живот за пебраћу Вугаре. II у овоме другоме рату потпуковник Влада је успешно водио свој славпи пук* Где је требало знао је, да ое на челу својих јупака на!)е стално где је смрт најнемилосрдније косила. Сваки задатак који му је постављен онје извргаио како се само пожелети могло, те је убрајаи у пуковаре који су Наст и понос Паше сада већ у целоме свету прослављене армије. Смрти се није бојао. Куршуми га нису хтели, али га једнога Дана физиЧки од силних напора изнурепа сруши песрећпа колера. За три дана јунак, који је пркосио неПријатељским плотунима био је покошеп од заразе у Ве лесу, где му је уморно тело остало да вечни сан почива у српској земљи, која за своју Слободу има да захвади ње говом и читавом низу гробова љегових ратних другова, српеких официра и војиика. Потпуковник Влада ро!)ен је у Ваљеву маја 1871. Гимназију је почео у месгу рођења, а реалку евршио у Ужицу. У Војну Академију је ступио са двадееет другом класом 1189., а 16. септембра Ј 892. постао је пешадијски потпоручник. Као један од најбољих у оедмој класи евргаио је (899. и виши курс. ^век је важио као офпцир велике стручне спреме, на послу тачан и неуморан, Војска је била његов идеал. То је доказао на бојноме пољу, где је остао да му име вечно живи у благодарном народу. . ’ Старији му брат Љуба учествовао је у српсКо-бугар-

Два брата - два јунава Оштнш Иаричку погибију, покајалм Косово и спрали са српског оружја сливннчку пегу На овом листу приказујемо ликове два рођена брата, два див-јунака, којизаостварење идеала Орпског Народа и за оживотворење вековног сна нашег народа, стварање Душанове Србије, весела срца приложигае на жртвеник своје буЈне жи воте. То су Љубомир Ј. Ристић, пешадијскн канетан прве класе, који је славнопао13. марта при освајању Једрева, као комап дант четвртога батаљона, деветога пука, дунавске дивизије другог позива народне војске, и млађи му брат, одличпи српски офи цир и талентовани војсковођа, пешадијски потпуковнпк Влацимир Ј. Ристић, који је био етрах и трепет за неиријатеља где год се појавио на челу свога другог пегаадиј-

\

Потпуковник т Влада Ј. РнстнК

ском рату 1885. Тада се особито одликовао и био је и рањен. Бугарски кушум однео је и под Једрене у бугарски логор, да за некадагање непријатеље и осдобођење њих Iва Једрена турски кургаум учини крај његову племениту животу. Храбро се борећи на челу свога батаљона капетан Љуба је јуначком смрћу пао 13. марта. Мртво тело нре нето је и са почастима сахрањено у месту рођења Ваљеву. За ноказано јунаштво нод Једреном још за живота капетаи Љуба је одликован бугарским орденом за храбросг Св. Александра с мачевима, а од наших одликовања имао је Таковски Крст и медаљу за војничке врлине, а сва та одликовања имао је и брат му Владнмир. Нека је слава славно палој браћи Ристићима Љубомиру и Владимиру! Какав је српскн војник — Шта о њепу вепи будућн Краљ Њ Кр. Височанство престолонаследник Александар, који је као командант Прве Армије ево већ десет месеии у непосредном додиру са српским војником и у његовој средини и дању и ноћу, и у борбеноме ланцу и у ноћном биваку, овако се изразио о војничким врлинама дичних наших ратника: — Нашим војницима треба се више него дивити Они се боре као лавови. Командовати овим јунацима више је него задовољство. Па тек њихова издржљивост у маршу у борби! Они су сваког дана превалили маршем дистанције, које су невероватне. Када је четврта бугарска армија разбијена и бежала у највећем нереду из базена Вардара у базен Струме, наше су је трупе гониде и још и сад гоне таком истрајношћу и брзином да је непријатељ све остављао и бацао са себе само да може брже бежати. Да, Бугари су поразом на целом маћедонском земљишту добили оно. што су з?,слу:кили,-