Балкански рат

Страна 304

ШкаНски НАТ

1>рој 2$

Пао с пероп у рудн — Прпа жртва новинарског познва у овопе рату. Српсгса штампа много је допринела нашим ратиим успесима. То је неоспорно и сви ће признати, да јо српска штампа била на висини свога позива. Но ие само пером но и мачем су се борили српски новинари. И не само да су борили но и видно истакли својом личном храброшћу многи угледни наши радници на перу, од којих ппомињемо два брата Рибникаџа, капетана Владу и по ручника Дарна, обоје рањени у оба рата; потпоручника Јопана Танопића, сарадника „11олитике“, нотпоручника Гргура МаџаревиАа, уредника „Балкана“, који је рањен па Брегалпици, коњачког потпоручника Лленсандра 'Годоронића , коњичког потиоручника Бошпа Фплинови1>а, коњичког порЈчника Милапа Ј. Мићића, директора „Вечерњих Новосш“; пешадијског капетава Стр. Старчевића. артиљериског поручника Ђластимпра Јовановића , пешадијског потноручника Љубу Јездпћа, пешадијског потпоручника Драгишу Вааића, иешадиске капетане професоре д-ра Светолина Стефанопића и Јована 7Ј. Јовановића коњичког потпоручника Душана Љ. Бојовића, НЗШИ И 9 власника „Бечерњих Новости“ п други. Српски повинари аринели су и две скупе и драгоцепе жртве за успехе овога рата. Директор „I пјемонта“ Љуба Јбван вић славно јепао од рана задоби ених на Криволаку, где је документовао своје беспримерно јунаштво и своју свима нама добро познату неизмерву љубав према земљи у којој се родио и народу из кога је поникао. Осем д брога ЈБ}бе, који је иао од боубе с мачем у руци, српско новинарство онлакује још једнога свога у гледног члана, који је нао с пером у руци, као прва жр тва свога новинарског позива То је симпатични професор српске велике гимназије у Новом Саду доктор Бошко Пе тровић, који је гратио трећу српску армију као дописник РРР П0СЗО сарајевске „Српске Ријечи“ и новосадскога „Српства“, на бојном пољу заразио се колером и своју племениту душу испустио у царскоме Сг.опл>у јуна 1913.

рнпорју

чим застрашити. Због свог отвореног Србовања био је нремештен у тузланску гимиазију, где је водио жестоку борбу против чувеног Србождера директора Ајзелта. Због свога отвореног Србовања морао је г. 1906, оставити Босну. Отишао је у српску новосадску велику гимназију за про фесора где је до своје смрти најеавееније служио. Др. Бошко Петровић био је прототип модерног професора Оц је сматрао својом нарочитом дужности, да ради на културном подизању српскога народа у Јужној Угарској. Ту је био он неуморан. Организује народна села држи предавања, пева уз гусле, подиже Србинов дух, прикуплш народпе обичаје и насто јн да их одржи у пароду. На овом пољу народног проевећивања рад незаборавног Д-ра Бошка Петровића био је благословен. Гледао сам га када ио Срему пева уз гусле јаворове. Из његових дрних, ватрених очију сипалг су варнице, његоч уми љати баритои необичпо је одјекивао у оној тајанственој тишнни, певајући српску славу и сриске јунаке. Срби еељаци и сељанке осорили би своју г'лаву, пренели се у прошлост и с неким страхопоштовањем слушали би овог чудиоватог народног певача — доктора филозофије, који је српске гусле подигао до уметничког култа. Др. Петровић био је једини академеки образовани Србин, који јејавно певао уз гусле и прости иарод одушевљавао старом српском славом. У ово невање уносио би Бошко целу своју душу; еви су га необично волели. Онај, ко није слушао Бошкову песму, тај тешко да схвати српске гусле јаворове. Као Орфеј знао је очарати сво је слушаоце . .. У народно нолитичком покрету Др. Бошко Петровић узео је видна учешћа. И ако је био чиновник он се неустрашиво борио у првим редовима српскв народне радикалне странке и у „Застави" је веома много писао. Књижевни рад Д-раПетровића, који је умро у четрдесетој години живота необично је плодан и разноврстан. Он је доеада написао Десетак добрих књига и свратио је на (ебе позорност. Последњч пут ввдели смо ее у Београду. Када сам га замолио, да гааље изкештаје за „Срсску Ријеч“, он се радо прпмио тога тешког посла и ради тога отишао је на

* У најсветијем одушевљењу једног идеалисте полетпо је на бојно поље да пером овековечи Србанову славу и ту га затече етрашна смрт. Из његових писама с бојиог поља огледа се жарка љубав према српском народу, љубав једног идеалног човека који је волио вскрено свој народ. Име Др а Бошка 'Петровића добро јо нознато српској јавности. Још као ћак јавио се у књишевиости песмама, критиком и филозофоким ееејима. Када је евршио у Бечу своје фидозофске науке постао је наставник у сарајевској гимназији. Срби Сарајлије сећају се веома доброг овог симпатичног Србина весељака, који је тако дивно певао. Његов сонорпи баритон многима је сузе измамио . . . Угледне српске фамилвје у Сарајеву радо су примале у кућу овог одушевљеног Србина, који се одликовао племенитошћу своје иееничке душе, веселом, чистом необузданом природом и отменошћу манира, која је бччванима својствена. У времену црне реакције у Босни г. 1904 Др. Бошко Петровић је јавно радио за Срнство и спадао у онај мали круг Срба чиновника, који ге пису дали нн-

б.ојно поље, где је ето и смјгГ пашпо. Јадни Дп. Бошко Петровић!. .. ()ц је нообпчпо волио Воету, љен парод и природне лепоте Увек јо о њој гопорио н мислио. Његова песничка душа дубоко ј: осећала све наше патње и певоље. Дубоки уздах вно се из његових племепитих груди, чим би спомеиуо Восну. „Моја дивна Босна! зпала би уздахпути ова гањалачка песничка ирирода. Бошко, драги пријате^у и друже Српски парод иеће никада забој авати 'јвој рад. Почивај у миру, добри пријатељу, тамо у царском ерпском Скоп.љ;, где ће-.ти црна земља бити много лдкша. Прими последњи поздрав из Босне, из ове српске земље, коју са ти толико волио. Слава ти и вечита уопомена, пезаборавни Гкннко Петровићу. Сарајево ОгИЈвПО КвбаСИЦЗ .